AAA

POSMATRACI | 27.03.2019 17:15 > 27.03 17:15

Loznica: Tiho protiv otrova

Loznica, gradić na Zapadu Srbije, ušuškan podno Gučeva na obali jedne od najlepših evropskih reka – Drine, jedan je od najvećih tranzicionih gubitnika u Srbiji. Nekadašnji nosioci industrijskog razvoja u Loznici, HI Viskoza i Fabrika auto-traktorskih kočnica FAK, početkom ovog veka otišli su u stečaj i doživeli neslavnu sudbinu, a gradjanima je kao „uspomena“ na ove nekada industrijske gigante ostala samo briga o opasnim materijama koje kao svojevrsna pretnja vrebaju iz kruga ovih fabrika.

Prvi ekološki gradjanski aktivizam beležimo još 2001. godine kad se oko 300 meštana Banje Koviljače i ljubitelja jedne od najlepše i najduže drinske plaže „Žićine plaže“, organizovalo da odbrani plažu od nasrtaja lokalnog eksploatatora šljunka. Plaža je branjena ljudskim telima gotovo danonoćno sedam dana, a eksploatator je oteran nakon što su se u celu priču uključili i lokalni mediji.

Kradljivci šljunka

I pored ove male pobede, u narednim godinama na teritoriji grada Loznice beležimo pojavu čak sedam eksploatatora šljunka i peska iz rečnog korita i okolnog poljoprivrednog zemljišta, po pravilu i gotovo apsolutno van svakih zakonskih procedura. Kako je vreme prolazilo i kradljivci šljunka su bili oprezniji, lokacije su se birale po pravilu daleko od očiju javnosti, a za njih bi se saznalo tek kada bi neki oštećeni vlasnik ustanovio da se kopa upravo sa njegove parcele.

Najdrastičniji primer otkrila je loznička organizacija PAKT, kada je 2016. godine ustanovljeno da je firma “Djordjić iskop” dobila saglasnost da kopa šljunak čak kilometar i po sa leve obale Drine, dakle duboko u Republici Srpskoj. Za priču se ne bi ni saznalo, da se na okolnim parcelama nisu pojavili naslednici koji su nakon uvida na terenu ostali frapirani razmerama načinjene štete, jer se kopalo svuda, osim na parcelama za koju je dodeljena saglasnost.

U daljem istraživanju je utvrdjeno da inspekcijski organi nemaju nadležnost u drugoj državi, da je Republička direkcija za vode saglasnost dala „jer se radi o katastarskoj parceli koja se u knjigama nalazi na području katastarske opštine Loznica“, da ni država Srbija ni BiH nisu od te eksploatacije naplatile ni dinara, ali i da vlasnici parcela neće biti obeštećeni za nanetu štetu. Vadjenje šljunka (jedinog prirodnog filtera vode) iz rečnih korita i okolnih poljoprivrednih parcela, nanosi ogromne štete celokupnom ekosistemu, stanovništvu i državi, bez adekvatnih sankcija i reakcija, uz povremene sporadične lično motivisane proteste gradjana Loznice.

Zajača, nekad najbogatiji rudnik antimona u Evropi, biva gotovo ugašen posle 5. oktobra. Kao spasitelj najavljena je firma “Farmakom” iz Šapca, vlasnika Miroslava Bogićevića, koja kupuje rudnik sredinom prošle decenije i razvija poslovnu strategiju da na prostoru rudnika u Zajači otvori topionicu olova. Posao vrlo brzo kreće, zapošljava se gotovo svo radno stanovništvo ovog malog rudarskog mesta nadomak Loznice, finansira se i lokalni fudbalski klub, pomaže školi, crkvi.

Igrom pukog slučaja jednom detetu iz Zajače se prilikom analize krvi ustanovljava prisustvo olova, kao izuzetno opasnog i teškog metala. Lokalna zajednica je odmah alarmirana, većina stanovništva diže svoj glas i zahteva šire analize i kod ostale dece. Za to vreme iz rudnika navode da se radi o izolovanom slučaju deteta koje se igralo u potoku pored topionice. Pritisak javnosti je rastao, o ovoj temi se govorilo i u lokalnom parlamentu, meštanima Zajače  je zabranjeno i da se tuširaju vodom iz lokalnog vodovoda, a epilog je (bar se tako mislilo) usledio kada je topionica nabavila nove „savremene“ filtere.

Ispostaviće se, medjutim, da problem nisu bili filteri, već istorijska deponija na koju je bez ikakave kontrole odlagan opasan otpad. Vrlo brzo se utvrdilo da još dece iz ovog rudarskog mesta ima povećan nivo olova u krvi, što su iz rudnika konstatno osporavali i tvrdili kako se protiv njih vodi politička kampanja. Kada su nalazi otišli na veštačenje u Sloveniju, a potom se vratili sa potvrdom da su tačni, vlasnici rudnika proglasili su stečaj i nestali glavom bez obzira. Država je potom za sanaciju i rekultivaciju istorijske deponije uložila preko dva miliona evra, ali se od strane struke  može čuti i da ovaj posao nije uradjen valjano.

Požari u Viskozi

Od 2006. do 2009. godine gradjani Loznice strepeli su u nekoliko navrata nakon kradja materijala iz Viskoze i izazvanih požara koji su mogli imati daleko tragičnije posledice, a prvenstveno se misli na onaj iz 2006. godine kada je izgubljen i jedan ljudski život a helikopteri vojske Srbije su dva dana nadletali Loznicu.

Usledili su protesti gradjana, a 2009. godine Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 353-854/2009 od 19. februara 2009. godine naloženo je izmeštanje opasne materije ugljen-disulfida CS2 iz rezervoara fabrike „Celvlakno“ doo. Tada se u rezervoarima nalazilo oko 550 tona ove opasne materije. Posao se finansirao iz sredstava Fonda za zaštitu životne sredine (Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje), a dobile su ga firme „PROMOS SM“ doo iz Beograda i „PROMOS PLUS“ doo iz Ljubljane. Posao je sklopljen za vreme „ministrovanja“ Olivera Dulića, tadašnjeg ministra za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja.

Kompletno ugovoren posao nikada nije završen i od 550 tona ugljen-disulfida iz Loznice je otpremljeno 541,03 tona. Zbog neizvršenja ugovornih obaveza vodi se i višegodišnji sudski spor sa firmama „Promos SM“ i „Promos PLUS“.
Interesatno je da se prema podacima iz APR-a preduzeće „PROMOS SM“ doo iz Beograda trenutno nalazi u procesu likvidacije, a da je bilo registrovano za trgovinu i usluge. Do podataka o firmi „PROMOS PLUS“ doo iz Ljubljane moguće je doći preko osnovnih pretraživača, a radi se o sestri firmi „PROMOS SA“ iz Lozane koja je istovremeno član holdinga „PROMOS HOLDING A.G.“ sa središtem u Cirihu. Na sajtu firme navodi se da se radi o trgovinskoj kompaniji koja sa uspehom posluje i na hemijskom tržištu već 50 godina.

Bilo kako bilo, procenjuje se da je u rezervoarima fabrike „Celvlakno“ doo ostalo izmedju 10 i 20 tona ove opasne materije nataložene u specijalnim rezervoarima. Najveći rizik trenutno predstavlja činjenica da bazen gde se nalaze rezervoari sa opasnim materijama nije obezbedjen i obeležen, niko ga ne čuva i gotovo da je dostupan svakom ko bi želeo da mu pridje.

Na žalost, to nisu jedine opasne materije koje i dalje prete Lozničanima. Kada je u pitanju HE „Viskoza“, u skladištu fabrike „Celuloza“ doo nalazi se beli lug, zeleni lug, retki crni lug, furfural, natrijum-hidroksid i sumporna kiselina. U fabrici „Celvlakno“ doo uskladišteni su ugljen-disulfid, natrijum-hlorid i cink-sulfat, u „Kord“ doo natrijum-hidroksid, sumporna kiselina i formaldehid, a u „Centrofan“ doo  amonijumhidroksid, dok „Lozofan“ doo skladišti  rastvarače etilacetat, butilacetat i toluol, i alkoholne smeše – etilacetat i etilalkohol.

Na drugoj strani grada, nekako u isto vreme kad i HE „Viskoza“, fabrika auto-traktorskih kočnica je prolazila kroz proces privatizacije, što u Srbiji znači i propadanja i obespravljivanja radnika. Fabrika je privatizovana 2004. godine od strane firme „Hemtex internacional“ doo iz Beograda, vlasnika Aleksandra Simovića. Privatizacija je potom poništena 2008. godine kada je i potpuno prekinuta proizvodnja u fabrici. Osim dugova prema obespravljenim radnicima u krugu fabrike ostala je i znatna količina cijanidnih soli, koje su u martu 2010. godine sa otvorenog prostora prepakovane u plastičnu burad i uskladištene u magacine preduzeća. Posao je dobila firma „Ekotank“ doo iz Beograda u vlasništvu državljanina Bosne i Hercegovine Petra Šmitrana. I ovaj posao sa stanovišta adekvatnog skladištenja i prepakivanja je ostao  diskutabilan.

Peticija

U medjuvremenu, odlukom Apelacionog suda 2013. godine, imovina preduzeća „FAK“ doo vraćena je preduzeću „Hemtex international“ doo Beograd kao većinskom vlasniku. Nedugo zatim, inspekcija preduzeću nalaže da opasne materije preda ovlašćenom operateru, što preduzeće ipak nije učinilo, pa je protiv „Hemtex-a“ podneta prijava za privredni prestup. Ishod prijave nije poznat javnosti.

U javnosti se potom pojavila informacija da je Osnovni sud u Loznici Zaključkom br.434/2013 od 11.09.2015. i 02.10.2015. godine prodao nepokretnu imovinu „FAK“ AD Loznica preduzeću „Priver Property Investment group“ doo iz Loznice, osnovanom 2013. godine, u vlasništvu malo poznatog lozničkoj javnosti Branka Pavlovića. Nije poznat tačan iznos sredstava za koje je prodata nepokretna imovina preduzeća, ali je jasno da se radi o znatno umanjenoj vrednost čim se nepokretna imovina prodavala putem Suda, a vrednost je verovatno dodatno umanjena iz razloga što je preduzeće „Priver Property Investment group“ kupovinom nepokretne imovine u paketu postalo vlasnik i predmetnih opasnih materija.

Rešenjem br. 480-353-00025/2018-07 od 22.03.2018. godine preduzeću „Priver Property Investment group“ i Branku Pavloviću kao odgovornom licu je naloženo da u roku od 90 dana od dana prijema rešenja opasni otpad preda licu ovlašćenom za upravljanje opasnim otpadom, ukoliko nije u mogućnosti da organizuje postupanje sa otpadom kako to predvidja Zakon o upravljanju otpadom. Ovo Rešenje postalo je izvršno 26.03.2018. godine. Do marta 2018. godine sve pomenute pravne procedure i mešetarije odvijaju se van očiju javnosti, a nekako u tom periodu u listu Kurir obelodanjuje se (samo površno) problem cijadnih soli iz centra grada.

Dva dana nakon objavljivanja teksta u Kuriru, bili su spremni štandovi po gradu i preko 1000 gradjana potpisalo je peticiju da se otrovi iz FAK-a hitno izmeste iz Loznice. Ponovo se o tome raspravlja i u lokalnom parlamentu kojem prisustvuje i državni sekretar ministarstva za zaštitu životne sredine Dragan Jeremić. Početkom2019. godine ministar Trivan sa svojim saradnicima izmešta cijanidne soli iz kruga „FAK-a“ a nikome u tom trenutku i ne pada na pamet da pita zašto to radi država od naših para, a ne privatnik koji za to ima izvršno rešenje nadležnih organa. Važno je bilo da se opasne materije izmeste što dalje od Loznice...

Seča platana

Gradjanski bunt iskazan je i u dva novija primera. Priča oko regionalne sanitarne deponije u Loznici i nije baš nova, ali će ostati upamćena po ingenioznoj ideji lokalnih vlasti da je sagradi na samo stotinak metara od obale reke Drine. Što je najtužnije, u ceo proces se uključio i beogradski Institut „Kirilo Savić“ koji je u svojoj studiji plaćenoj od grada Loznice 13 miliona dinara ustvrdio da se podzemne vode ne nalaze na pola metra, kako su to tvrdili gradjani koji su se pobunili protiv takvog rešenja. Kada su se u priču uključile i nevladine organizacije i mediji, priča oko lokacije pored Drine je stala, medjutim novo rešenje nije ponudjeno, pa gradjani smatraju da ova pretnja i dalje postoji.
 
Krajem prošle godine, a uz podršku Ministarstva privrede, lokalne vlasti su rešile da urede Ulicu Svetog Save, jednu od glavnih gradskih ulica. Uz sveprisutnu lošu komunikaciju sa gradjanima, lokalna vlast je maltene otvorila radove na ulici a da gradjani nisu o tome bili ni obavešteni. Ispostavilo se da je prvi korak bio seča pedesetogodišnjih platana, a za samo tri dana situacija u samoj ulici dovedena je do usijanja. Sa jedne strane su bili protestanti, braneći stare platane, a sa druge takodje gradjani sa argumentacijom da su platani kao zeleno rešenje prevazidjeni u gradskim sredinama zbog izuzetno velikih krošnji i korena koji nanose štetu kako automobilima i ljudima, tako i podzemnoj infrastrukturi. Tako je zapravo Ulica Svetog Save u Loznici postala paradigma srpskog društva druge decenije dvadeset i prvog veka, razjedinjeno, polarizovano i bez svesti o kulturi dijaloga.

Lozničani su, dakle, u nekoliko slučajeva znali da odbrane svoje ekološke interese, ali su te akcije u poslednjih dvadesetak godina gotovo uvek bile iznudjene, a skoro nikad na proaktivnoj osnovi.

Autor: Miroslav Mijatović
Podrinjski antikoruptivni tim

Analiza je realizovana u okviru projekta Medijskog centra Beta u saradnji sa udruženjem Fraktal kao sastavni deo projekta "Udruženja gradjana kao ravnopravni partneri u monitoringu javnih finansija" i sprovodi se u okviru Programa podrške civilnom društvu i medijima 2014-2015 Evropske komisije. Izneti stavovi ne predstavljaju nužno i stavove organizacija koje su podržale projekat.

KOMENTARI

Broj komentara : 0

Vaše ime*


Vaš e-mail


Vaš komentar*



otkucano 0 od ukupno 1500 karaktera.