AAA

POSMATRACI | 03.04.2019 15:55 > 03.04 21:36

Pogodbe umesto javnih nabavki

Na pragu smo usvajanja novog Zakona o javnim nabavkama. Prag je, po svoj prilici, prilično visok. Zbog toga se, pretpostavljam, sa donošenjem ovog važnog akta kasni više od godinu i po dana u odnosu na najave koje su stizale iz samog vrha vlasti. 

Akcionim planom za sprovodjenje Strategije razvoja javnih nabavki za period 2014 – 2018. u Republici Srbiji, provobitno je bilo predvidjeno da novi zakon bude usvojen u četvrtom kvartalu 2017. godine. Potom je taj rok pomeren za drugi kvartal 2018. Evo nas na početku drugog kvartala 2019, a zakona još uvek nema. Ali, znajući šta se iza brda valja, a i ko valja, teško da smo se ičem drugačijem i mogli nadati. Utešno je što se oni skloniji  verovanju u ničim izazvana obećanja vlasti i u realističnost strateških dokumenata mogu, u ovom trenutku, osećati godinu i po dana mladjima nego što kalendarski jesu.

Čekali jesmo, i čekaćemo još, to je sada jasno, ali vredi. Jer ono što imamo u formi nacrta, a što će u najvećoj meri, ili sasvim, biti pretočeno u predlog, a samim tim i u novi Zakon o javnim nabavkama, po mnogo čemu je originalno, pa samim tim i epohalno.

Izuzeci od primene

U ovom kratkom tekstu neće biti ulaženja u razloge izostanka antikorupcijskih odredaba u nacrtu novog zakona, koje su i tako u još uvek važećem zakonu samo statirale, u izostavljanje instituta gradjanskog nadzornika, koji je tu i tamo pravio smetnju da se stvari reše na elegantan način (slučaj Prokop, na primer), i ponovo više nego podsticajne odredbe za prekršioce zakona oličene u članu 235. nacrta, kao ni u mnoga druga zanimljiva i kreativna rešenja. Ova kratka analiza biće fokusirana samo na jedan aspekt ponudjenih rešenja, koja, po svemu sudeći, uverljivo govore o samoj suštini namera nadležnih u oblasti javnih nabavki.

Reč je o zakonom propisanim situacijama u kojima se Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje. S jedne strane, u pitanju su izuzeci od primene zakona (članovi od 11 – 14, od 16 – 18, 20 i 21), a s druge strane je reč o pragovima do kojih se zakon ne primenjuje ( član 27 nacrta).

Vidljivo je da je, u odnosu na aktuelni zakon, znatno povećan broj osnova za neprimenjivanje Zakona o javnim nabavkama. Ono što nije vidljivo, jesu jasni i argumentovani razlozi i obrazloženja za ovakva rešenja. Tako se, nacrtom zakona, predvidja da se zakon, izmedju ostalog, neće primenjivati na kupovinu vremena za televizijsko i radijsko emitovanje, usluge arbitraže, brojne pravne usluge, finansijske usluge, podizanje zajmova i kredita, usluge istraživanja i razvoja… Zakon o javnim nabavkama se neće primenjivati ni u brojnim slučajevima koji se odnose na sektorske naručioce, kao i u slučajevima koji se odnose na oblast odbrane i bezbednosti, što se može smatrati razumljivim i logičnim.

Sve u svemu, jasna je tendencija predlagača novog zakona da se u znatnoj meri proširi zona neprimenjivanja Zakona o javnim nabavkama kroz pomenute i brojne druge izuzetke. S tim u vezi, a donekle različito, vredno je pogledati kako stoje stvari kada su u pitanju pragovi do kojih se zakon ne primenjuje.

Aktuelni Zakon o javnim nabavkama je prag za neprimenjivanje sopstvenih odredaba postavio na 500.000 dinara. Za svaku nabavku veću od ovog iznosa na godišnjem nivou, primenjuju se odredbe Zakona o javnim nabavkama. U nacrtu novog zakona, prag je, za nabavku dobara i usluga povećan na 1.000.000 dinara, a za radove na čak 3.000.000 dinara.

Visok prag

Prag za primenu zakona će se, kao što vidimo, povećati dva do šest puta. Odakle ovakvo rešenje i na bazi koje uporedne statistike i analitike je izvagano da je baš ovo prava mera? Da li se na ovaj način približavamo evropskim standardima u ovoj oblasti? Moguće je da je odgovor da. Ali, da li se nivo plata, ili recimo, investicija, u prethodnih nekoliko godina, uvećao šest puta? Da li je BDP veći za makar dva, ako ne za pomenutih šest puta? Izvesno je da je ovde odgovor odrečan.

Kada su u pitanju nabavke za potrebe diplomatskih misija, prag za primenu zakona za dobra i usluge je 15.000.000 dinara, a za radove čudesnih 650.000.000 dinara! Veoma je zanimljivo i da je za nabavke iz člana 75 nacrta zakona, a u pitanju su, izmedju ostalog, usluge hotela i restorana, pravne usluge koje već nisu izuzete od primene zakona, usluge sindikata, političkih organizacija, udruženja mladih i drugih organizacija sa članstvom, prag postavljen na 15.000.000 dinara, odnosno na 20.000.000 dinara ako nabavku sporovodi sektorski naručilac.

No da se vratimo na kratko na onaj osnovni prag, od 1.000.000 za dobra i usluge, odnosno 3.000.000 dinara za nabavku radova od strane naručilaca. Prema podacima koji su dostupni na sajtu Uprave za javne nabavke, prosečna vrednost ugovora o javnoj nabavci u prvih šest meseci 2018. godine iznosila je 3.115.000 dinara. Dakle, tek nešto više od novouspostavljenog praga za nabavku radova. Kada uzmemo u obzir okolnost da u ovu statistiku ulaze sve nabavke koje sprovode javni naručioci, dakle i ministarstva, republička javna preduzeća, direkcije, agencije i svi drugi mogući i nemogući javni entiteti sa velikim budžetima, nije teško razumeti da je prosečna vrednost javne nabavke na lokalnom nivou daleko manja od 3.000.000 dinara. Hoćemo li, onda, uopšte imati javnih nabavki na lokalu, i ako ih bude, a nešto će ih biti, koliko će to iznositi u odnosu na postojeći broj postupaka javnih nabavki na godišnjem nivou? Daleko manje, već je unapred jasno.

Previše je brojki koje opterećju i zamaraju u prethodnom delu teksta, možda čak i zamagljuju suštinu blistave ideje naručioca i kreatora ovakvog zakonskog nacrta, koji će, ne sumnjajte, u dogledno vreme postati novi Zakon o javnim nabavkama koji će nam biti darivan uz doboše, talambase i zurle. Ili već uz nešto što se s pomenutim može upodobiti. A suština je u sledećem:

Odozdo visok prag koji se teško preskače, posebno na lokalu, bočno na desetine izuzetaka od primene zakona, što starih što novouspostavljenih, a odozgo, za najveće ugovore, medjudržavni sporazumi sa Kinezima, Azerbejdžancima, Francuzima, po svoj prilici već za neki dan i Amerikancima, kojima se u najznačajnijim poslovima u kojima se država pojavljuje kao jedan od ugovarača suspenduje domaće zakonodavstvo, pa samim tim i Zakon o javnim nabavkama. Dakle, sve, ili ako ne baš sve a ono sve bitno, bez konkurencije i kroz direktnu pogodbu onih koji u naše ime odlučuju o tome kako će biti potrošen naš novac i onih drugih.

I razume se, sve skuplje i manje kvalitetno, uz obilje korupcije i novog, naprasnog bogaćenja takozvane političke elite i njihovih biznis partnera.

A javne nabavke?

Sistem javnih nabavki, na koje je, primera radi, u 2017. godini država u svim svojim pojavnim oblicima potrošila nešto preko 2,8 milijardi evra, već je toliko oboleo od nepravilnosti,  zloupotrebe i korupcije, da ga i nema smisla lečiti. Izgleda da se bolest može iskoreniti samo tako šte će bolesnik biti upokojen. Iz milosrdja. A kada ode bolesnik, sa njim odlazi i bolest. Dakle, problemi u javnim nabavkama će biti rešeni tako što javnih nabavki, osim u retkim, nužnim i tužnim izuzecima, više neće biti. I sve to, zahvaljujući novom Zakonu o javnim nabavkama i njegovim čudesnim tvorcima. Odnosno, čudotvorcima.

Dragan Dobrašinović
Koordinator Koalicije za nadzor javnih finansija


Analiza je realizovana u okviru projekta Medijskog centra Beta u saradnji sa udruženjem Fraktal kao sastavni deo projekta "Udruženja gradjana kao ravnopravni partneri u monitoringu javnih finansija" i sprovodi se u okviru Programa podrške civilnom društvu i medijima 2014-2015 Evropske komisije. Izneti stavovi ne predstavljaju nužno i stavove organizacija koje su podržale projekat.

KOMENTARI

Broj komentara : 0

Vaše ime*


Vaš e-mail


Vaš komentar*



otkucano 0 od ukupno 1500 karaktera.