AAA

SCENA | 07.04.2021 08:15 > 07.04 08:49

Kraj filmske cenzure u Italiji


Italijanska vlada ukinula je "makaze" koje su remek-dela kinematografije, poput "Poslednjeg tanga u Parizu", obogaljile i poslale na "crnu listu", kao i mnoge druge žrtve cenzure koja je vladala od 1914. godine.

Od sada više neće biti moguće zabraniti u Italiji prikazivanje filma u bioskopu, niti ga rezati ili menjati iz moralnih ili verskih razloga.

Umesto cenzure radiće Komisija za klasifikaciju kinematografskih dela pri Generalnoj direkciji za kinematografiju Ministarstva kulture.

Ta komisija koja utvrđuje kojim starosnim grupama gledalaca koji filmovi odgovaraju, sastoji se od 49 članova, počev od stručnjaka u filmskoj industriji i za zaštitu maloletnika, do predstavnika udruženja roditelja i grupa za zaštitu životinja.

"Ukidanjem filmske cenzure, definitivno napuštamo sistem kontrole i intervencije koji je omogućio državi da se meša u stvaralačku slobodu umetnika", pozdravio je odluku ministar za kulturu Dario Franceskini, član Demokratske stranke u koalicionoj vladi Maria Dragija.

To je "važan i istorijski korak za italijansku kinematografiju. Bilo je i vreme", rekla je za AFP Elena Boero, stručnjak za italijansku kinematografiju.

"To je oblik odgovornosti. Zreli smo", rekao je režiser Pupo Avati za AFP, čiji je film "Bordella" o otvaranju javne kuće za žene u Milanu cenzurisan 1975. godine.

Mnogi filmovi su tokom više od jednog veka bili na meti cenzure, među kojima su najvažniji gotovo svi filmovi pisca-pesnika i reditelja Pjera Paola Pazolinija, ili zapaljivi "Poslednji tango u Parizu" Bernarda Bertolučija s Marlonom Brandom i Marijom Šnajder, čije su kopije čak uništene, osim tri koja se čuvaju u Nacionalnoj kinoteci.

Čuveni primer cenzurisanog filma je i "Roko i njegova braća" (1960), remek-delo Lukina Viskontija, sa Alenom Delonom i Ani Žirardo.

Po popisu koji je sprovela "Cinecensura" virtuelna internet-izložba koju je promovisalo Ministarstvo kulture, od 1944. godine u Italiji su cenzurisana ukupno 274 domaća filma, 130 američkih i 321 iz drugih zemalja.

Više od 10.000 filmova je pušteno u bioskope, ali tike posle skraćivanja i modifikacija.

Paradoksalno, cenzura je "filmove činila atraktivnijim, pobuđujući znatiželju javnosti, posebno na erotskom polju", rekao je Pupi Avati. "Ali, filmove nismo cenzurisali zbog scena nasilja", primetio je on.

Tokom više od jednog veka postojanja cenzure u Italiji, motivi za rezanje ili zabranu su evoluirali od inzeresa političke, moralne i verske kontrole, do neke vrste oportunizma: izbegavanje cenzure je donosilo državne subvencije.

Poslednji veliki slučaj cenzure je iz 1998. godine, filma "Toto koji je dvaput živeo" Danielea Ćiprija i Franka Mareskesta, smeštenog u čudovišni i apokaliptični Palermo koji vrvi grotesknim i bogohulnim likovima, dok je grad pod napaadom katoličkih krugova.

KOMENTARI

Broj komentara : 0

Vaše ime*


Vaš e-mail


Vaš komentar*



otkucano 0 od ukupno 1500 karaktera.