AAA

SU-PRO-MEDIA | 25.11.2021 15:05

Analiza: Politička (ne)volja

Postoje različite definicije medijske pismenosti. Sve zajedno one pokrivaju veštine informacione, tehnološke, vizuelne i statističke pismenosti, veštine tumačenja podataka i, kao osnovnu, veštinu kritičkog promišljanja medijskih sadržaja.

Protekle godine su bile – i još uvek jesu – veoma uzbudljive kada je u pitanju tema medijske pismenosti. Nadležna ministarstva – Ministarstvo kulture i informisanja i Ministarstvo prosvete – vodjena pre svega entuzijazmom pojedinaca koji tamo rade, uspela su da podignu temu medijske pismenosti na viši nivo.  Proizvodnja različitih priručnika za nastavnike, roditelje, zaposlene u javnoj upravi itd. doprinela je da se, osim na nivou štikliranja boksova u izveštajima, rezultati ovih napora vide i u praksi. Na taj način je različitim organizacijama civilnog društva koje se decenijama bave ovom temom dat razloga da veruju da će ona napokon biti ozbiljno shvaćena.

U stvarnosti, ova tema je odavno ozbiljno shvaćena od strane onih koji vode Srbiju. Detaljno su je analizirali i sva znanja i iskustva, veoma neetički i nemoralno, koriste zarad ostanka na vlasti.

Godišnjica

Postoji mnogo datuma od kojih mogu početi, ali imajući u vidu da je pre neki dan obeležena jedna godišnjica, zašto ne bi krenuli od 21.11.1991.?

Tog dana su Večernje novosti, pozivajući se na agenciju Rojter, objavile da je u Borovom naselju (Vukovar) ubijeno četrdeset i jedno dete srpske nacionalnosti. Na svojoj naslovnoj strani ovaj nacionalni dnevnik je preneo vest da su članovi hrvatske nacionalne garde, po svedočenju fotoreportera Rojtera Gorana Mikića, sekli grkljane deci izmedju pet i sedam godina i bacali ih u podrum. U tekstu na naslovnoj strani nepotpisani izveštač objavljuje jezive detalje zločina i sliku vojnika koji drži bebu u naručju s opisom "Stigli spasioci: Ova beba iz Vukovara konačno je u sigurnim rukama".

Ova vest je odjeknula širom Srbije u danima kada su informacije o potpunom razaranju Vukovara stizale do gradjana i kod nekih hranile sićušni crv sumnje u opravdanost dejstava JNA po ovom gradu. Ova vest je bila laž. Dodala je potrebno ulje na vatru konflikta i verujem da, i dan danas, ima gradjana Srbije koji u nju veruju. Devedesetih izraz lažne vesti nije postojao. Korišćen je izraz propaganda, a pojedinci bi rekli da su sinonimi za tu reč bili RTS, Politika ekspres, Politika, Večernje novosti…   mediji koji su, u službi tadašnjeg režima, zloupotrebili svoj položaj, prekršili sve profesionalne standarde novinarstva i značajno doprineli ratnom razaranju, smrti, izbeglištvu, moralnom posrnuću naroda i jadu i bedi u svim oblicima.

Većina nas želi da zaboravi ove godine, da izadje iz prošlosti i krene dalje. To je potpuno razumljivo, ali  pogrešno: ako zaboravimo, ništa nismo naučili.

Reč moćnija od mača

Za ratove nije potrebno vatreno oružje. Mnogo jeftinije i efikasnije oruđe stvaranja konflikta je reč. Isto važi i za vođenje autoritativne države. Razlika u odnosu na ranija vremena je u tome što klasična cenzura više ne daje rezultate. Građani, naročito u doba interneta i društvenih mreža nalaze put do informacija. Autoritativna vlast to dobro zna i na to računa jer za svaku tačnu informaciju, na internetu možete naći na desetine netačnih. Preplavljeni informacijama i bombardovani nekada neprihvatljivim sadržajima, građani polako razvijaju indiferentnost pre svega, na patnju drugih, pa i na kriminal i korupciju, vrednost obrazovanja, nauke, kulture itd. Ono što je nekada bilo neprihvatljivo ponašanje, sa vremenom postaje čak i poželjno. Vodeći se već oprobanim scenarijima, plasiranjem ogromnih količina dezinformacija, na relativno malo tržište, autoritativna vlast još dublje polarizuje društvo i gradi nepoverenje među građanima. Drugi, jednako poguban efekat je gubitak poverenja u medije koji i dalje, tvrdoglavo, poštuju Kodeks novinara Srbije i izveštavaju u javnom interesu.

Paralelna stvarnost

Često se pitam kako izgleda dan urednika tipičnog srpskog tabloida? Kako bira laži koje će sledećeg jutra prodati za 25 dinara građanima Srbije? Kako kreira paralelnu stvarnost o kojoj naši sugrađani čitaju? Da li uopšte misli da mu iko veruje? I ako zaista to misli, kako sebi opravdava to što radi? Na kraju, zašto urednik to radi? Koji su mu ciljevi?

Paralelna stvarnost koju srpski tabloidi – štampani i elektronski – svakodnevno grade se po svom mehanizmu ne razlikuje mnogo od one koju su mediji koristili devedesetih. OK, dva od njih su za samo jednu godinu 265 puta na naslovnim stranama najavljivali rat, prenosili grozomorne slike ubijenih i osakaćenih, a kraj njih živopisne sadržaje o selebritijima koji uživaju u blagodetima bogate Srbije. Tabloidi nam skreću pažnju sa pravih problema društva i afera koje bi, čak i u mladim demokratijama, dovele do smene vlasti. Pri tom nas uveravaju da imamo šta da jedemo, a naš frižider je prazan, da imamo najjeftiniji javni prevoz, a mi se švercujemo i strahujemo od kontrolora, da vode ima, a korita su suva, da je vazduh čist a mi kašljemo od zagađenja, da stručnost nije bitna, dok iz fabrika čujemo eksplozije.  
 
Plaćamo da nas lažu i vredjaju

U aprilu 2021 KRIK je objavio da su pet dnevnih listova Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf i Večernje novosti prošle godine samo na naslovnim stranicama objavili ukupno 1,172 lažne, neutemeljene i manipulativne vesti.  Ova analiza se poklapa sa monitoringom Fejk Njuz tragača koji na vrh liste najčešćih izvora manipulacija stavljaju Alo, Informer i Kurir, dok su Srpski telegraf i Večernje novosti na 6., odnosno 8. mestu.

Izveštaj Saveta za štampu za period od 1. jula do 31. decembra 2020. godine pokazuje 3,724 prekršaja Kodeksa novinara u naslovima dnevnih listova koji se distribuiraju širom Srbije.  Šampion ove liste je Alo sa 928 prekršaja.

Kao što novinarska i medijska udruženja godinama naglašavaju, a različita istraživanja dokazuju – upravo su to mediji koje mi, poreski obveznici finansiramo. U pomenutoj analizi KRIK navodi da su tokom 2020. godini izdavači ovih dnevnih listova dobili najmanje 29 miliona dinara od opština u Srbiji radi izveštavanja u javnom interesu (!), a tokom 2019  preko brojnih državnih tendera više od 600 hiljada evra.

Ova sredstva iz državnog budžeta su mala u odnosu na novac koji odlazi televizijama sa nacionalnom frekvencijom poput TV PINK ili TV Happy. Ove, ali ne samo te, televizije svakodnevno krše zakon i profesionalne standarde, šireći dezinformacije i govor mržnje.  Na kraju, mesto odakle se građani najviše informišu, Internet i društvene mreže, pravo su bojište. Mala promena se desila u martu 2020.  godine kada je Tviter izbrisao 8,558 lažnih naloga koji su, u prethodne četiri godine, preneli 43 miliona objava. Te objave su hvalile predsednika Srbije Aleksandra Vučića, napadale njegove neistomišljenike, i dizale vidljivost drugim objavama sa istim ciljem. Svrha ovih naloga, kao i velikog broja organizovanih grupa "botova" koji ostavljaju komentare na vesti različitih medija je da utiču na javno mnjenje i obeshrabruju kritičko razmišljanje. Srbija tako postaje medijska eho-soba: kontrolom protoka informacija i plasiranjem dezinformacija sve je teže doći do različitih informacija, objektivnih, tačnih i blagovremenih sadržaja koji su u javnom interesu. A mediji u kojima ih nalazimo, suviše se često meta napada državnih službenika i tabloida svih vrsta.

Politička (ne)volja

Ovaj kratak osvrt na naše medijsko nasleđe, moć reči i državne kampanje dezinformisanja građana služi da oslika već poznati izazov srpskog društva – nedostatak političke volje. Nosioci vlasti poznaju moć medija i besomučno je koriste kako bi ostali tamo gde su. Verujem i da znaju da medijska pismenost razvija sposobnosti koji građanima pomažu da razaznaju informisanje od različitih vidova ubedjivanja, razumeju važnost profesionalnog novinarstva, i da jača otpornost na manipulaciju osećanjima. Ona zahteva negovanje propitivanja i radoznalosti i ključ je društvenog i naučnog napretka. Na kraju, medijska pismenost podrazumeva veštine kritičkog promišljanja sveta koje osnažuju gradjane da zahtevaju ostvarenje svojih ljudskih prava, pre svega prava na slobodu izražavanje i prava na informisan izbor.

I tu je nevolja: koliko god deklaracija potpisala, strategija donela, projekata finansirala, država Srbija se neće suštinski promeniti još neko vreme. Autoritativnoj vlasti ne odgovara obrazovan građanin koji ima mišljenje drugačije od onog koje ona nameće. Taj jedan može da postavi nezgodna pitanja, da traži odgovornost i, što je još gore, zarazi druge sumnjom i neposlušnošću. A to je put gubitka vlasti.


Maja Vasić-Nikolić, instruktorka medijske pismenosti, prethodno višegodišnja koordinatorka projekata NUNS-a


Produkcija je deo projekta podrške javnom informisanju koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Izneti stavovi ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva.



KOMENTARI

Broj komentara : 0

Vaše ime*


Vaš e-mail


Vaš komentar*



otkucano 0 od ukupno 1500 karaktera.