Studio B proslavio zlatni jubilej
Piše: Dragiša Kovačević
Zbog situacije u kojoj se nalazimo ovih dana , jedan izuzetan jubilej prošao je gotovo nezapaženo. Prvog aprila, tačno pre pola veka, iz zgrade Borbe počeo je da se emituje program radija Studija B, koji je kasnije prerastao u radio-televiziju.
I dok disciplinovano vreme provodim u kući, podsećam se dana kada sam kročio u Studio B i oko četvrt veka bio deo tima koji je medijsku sliku Beograda učinio drugačijom. Sećanje na ta vremena pojačava uverenje da nam je sada svima potrebno mnogo više empatije, medjusobnog razumavanja, humanosti i solidarnosti.
U prethodne tri nedelje više sati proveo isped televizora nego u poslednjih nekoliko godina. Sada kada u ponudi operatora imate više stotina kanala, shvatam zašto vlasnici i urednici televizija najveći strah imaju od daljinskih upravljača. Jer upravo od njih zavise rejtinzi tv programa. Ako niste aktuelni, gledaoci odmah menjaju kanal.
Manje razumem neke televizije koje nas bombarduju džinglovima da su "heroji oni koji sede u kući". Heroji su doktori, medicinske sestre, tehničari, laboranti, prodavačice, vozači, vojnici, policajci, novinari...svi koji rade, a ne gradjani čija je obaveza da ne izlaze iz svojih domova jer je to jedini siguran način da se zaustavi pandemija.
U poslednjih pola veka, uz Studio B odrastale su generacije Beogradjana, on se uselio u gotovo sve domove i stekao status člana porodice.Imao sam sreću da budem deo istorije ove stanice jer sam najlepše godine proveo u Studiju B i bio svedok i neposredni učesnik mnogih dogadjaja koji liče na ovu sadašnju situaciju.
U tim dramatičnim zbivanjima, a bilo ih na pretek u poslednjih pet decenija, oči i uši su uvek bile uprte ka Studiju B. Naprimer, zemljotres u Rumuniji koji sam doživeo pred mikrofonom na 23.spratu Beogradjanke. Pamtim hiljade ljudi po parkovima te večeri , koji su panično, sa tranzistorima u ruci, isčekivali šta će javiti Studio B.
Studio B je bio I deo “lepše strane” svakodnevice Beogradjana. Pričljivi voditelji-ranoranioci svakodnevno su ih budili lepom muzikom i vaznim informacijama, Stariji sugradjani sećaju se sa nostalgijom promukog glasa Duška Radovića i mudrih poruka koje nam je slao, a za rešenje svojih svakodnevnih problema jedina adresa bio je Djoka Vještica, verujući da je on svemoćan i da će im pomoći.
Mladi su pratili "Diskomer" Slobe Konjovića, a u emisiji "Od doručka do ručka", Marka Jankovića gostovale su najpozntatije ličnosti sa prostora bivše države. "Sabor" Ace Kostića bavio se lepom, probranom narodnom muzikom. "Na beogradskim talasima" Zvonko Pantić, sa svojim saradnicima, pratio je sve važne gradske teme i rad Skupštine grada , emisiju "Peca i deca" vodio je Peca Petrović, za razbibrigu Beogradjana svakodnevno je emitovana "Fontana želja" Dragana Jelića, koja je bila i odskočna daska za mlade voditelje koji su u toj emisiji najčešće imali svoje voditeljsko "vatreno krštenje". Moja emisija "Treće poluvreme" u to vreme bila je jedina koja se bavila sportom.
Kratke vesti emitovane su pet minuta posle svakog sata, reporteti "špartali" po prestonici, a slušalaci-reporteri signalizirali nam šta se dešava u gradu... Gotovo da sam siguran da u ušima naših sugradjana i dan- danas odzvanjaju špice za vesti ili "sluuušate sada Studio Bee" čiji su autori bili legendarni Zoran Simjanović i Bata Kovač.
Tokom celog dana i noći sa talasa Studija B čuli su se glasovi popularnih glumaca: Ivana Bekjareva, Ljerke Draženović, Zlate Numanagić, Zorana Milosavljevića...ali i onih koji su bili na početku svojih karijera: Maje Sabljić, Dijane Šporčić, Svetozara Cvetkovića, čuvenih voditelja Zorana Modlija, Dine Čolić, Duce Marković, Marine Rajević, Vlade Jelenkovića, Spomenke Jović, Voje Nedeljkovića, Jugoslava Pantelića, Gorice Stanković, Tanje Petrović, Ivane Bojić...
Idejni tvorac i osnivač Studija B bio je čuveni novinar Borbe Dragan Marković i grupa starijih kolega i ljudi koji su radili u tehnici i administraciji. Značajnu ulogu imao je i Slobodan Glumac, jedno vreme i direktor Studija B.
Studio B je bio pravi rasadnik najboljih kadrova i gotovo da nema beogradske redakcije u kojoj nije bilo ili nema novinara i urednika koji su iz čuvene novinarske škole Studija B. Ovde ću spomenuti samo neke kolege koji su ostvarili impozantne karijere i poznati su van granica Srbije: Lila Radonjić, Mića Roganović, Dragan Kojadinović, Mladen Mijatović, Bojana Lekić, Olja Bećković, Zoran Ostojić, Dušan Gajić, Saša Timofejev, Zoran Hristić, Vesna Dedić, Zoran Amar...
Tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bili smo srećni i ponosni jer smo radili posao koji smo obožavali i u redakciji koja je ličila na porodicu. Medjusobno smo se pomagali, poštovali, uvažavali i voleli. Nije bilo zavisti, ljubomore i pakosti. Čini mi se da je to ono što nam, kao društvu, sada nedostaje.
Moje drage kolege novinari, tonci, montažeri, i svi ostali, sa kojima sam proveo najlepše godine života neće mi zameriti što nisam u ovom, za mene, nostalgičnom sećanju, mogao sve da ih spomenem. Saglasan sam da današnji Stidio B nije ono što je nekad bio, ali, takodje, ništa više nije kao što je nekad bilo. A da li će ga Beogradjani voleti i da li će mu verovati zavisi od ljudi koji sada rade u Studiju B.
