Povodom smrti Rozalin Karter: Savetnica supruga - predsednika SAD Džimija Kartera, a i mnogih drugih

Vašington često nije siguran šta da misli o uticajnim došljacima van kruga zvaničnog establišmenta - "autsajderima", a Rozalin Karter je glatko nazvao "čeličnom magnolijom" kada je stigla kao prva dama SAD.

Ta pobožna baptistkinja i majka četvoro dece, bila je sitnoog rasta i naoko stidljiva, s blagim osmehom i mekšim južnjačkim naglaskom - to je bila "magnolija". Ona je bila i sila iza uspona Džimija Kartera od farmera kikirikija do pobednika na predsedničkim izborima 1976 - po tome je bila "čelik".

Iako očigledan, taj nadimak je potcenio njenu ulogu i uticaj na rani život Karterovih, njihov jedan mandat u Beloj kući i četiri decenije potom kada su bili svetski humanitarci koji se zalažu za mir, demokratiju i iskorenjivanje bolesti.

Više od 20 godina, sve do svoje smrti u nedelju, u 96. godini, Rozalin Karter je bila poslovni i politički partner, najbolja prijateljica i najbliža poverenica 39. predsednika. Demokrata iz Džordžije kao i njen muž, postala je vodeća zastupnica ljudi sa mentalnim zdravstvenim problemima i porodičnih staratelja, a pridružila se bivšem predsedniku kao suosnivačica Centra Karter, gde su visoko podigli standarde za ono što bivši "prvi parovi" mogu postići psle mandata na vlasti.

"Uvek je bila željna da mu pomogne u onome što planira, ali je znala šta želi da postigne", rekla je Keti Kejd, savetnica prve dame u Beloj kući, a kasnije i članica Upravnog odbora Centra Karter.

Rozalin Karter je često govorila o svojoj strasti za politikom. "Volim da vodim kampanje", rekla je za Asošiejted pres 2021. godine. Priznala je koliko je bila demoralisana kada su birači 1980. izneli ubedljiv ukor njenom suprugu.

Kejd je rekla da je šira svrha potisnula razočaranja: "Ona je zaista želela da iskoristi uticaj koji je imala da pomogne ljudima".

Biograf Džimija Kartera Džonatan Alter tvrdi da se samo Elenor Ruzvelt i Hilari Klinton racne uticaju Rozalin Karter kao prve dame. Rad Kartervih izvan Bele kuće, kaže on, izdvaja ih kao "jedno od velikih političkih partnerstava u američkoj istoriji".

Kejd se seća svoje nekadašnje šefice Rozalin Karter kao "pragmatične" i "mudre" - znala je kada da lobira kod moćnih kongresmena bez nagovora muža, a kada da sama krene u kampanju. To je činila na duge staze 1980. kada je predsednik ostao u Beloj kući pokušavajući da oslobodi američke taoce u Iranu, što mu je uspelo tek pošto je od Ronalda Regana izgubio izbore.

"Bila sam u svih 50 država SAD", rekla je Rozalin Karter za AP. "Svaki dan sam vodila čvrstu kampanju kada smo se poslednji put kandidovali".

Prezirala je stereotipe o prvim damama kao "hostesama" i ljubiteljkama mode: kupovala je haljine iz običnih radnji i osnovala kancelariju u Istočnom krilu Bele kuće sa sopstvenim osobljem i inicijativama. Njen pritisak koji je kulminirao Zakonom o sistemima mentalnog zdravlja iz 1980, doneo je više federalnog novca za lečenje mentalnog zdravlja. U Centru Karter uvela je stipendiju za novinare da bi bolje izveštavali o pitanjima mentalnog zdravlja.

Prisustvovala je sastancima predsedničkog kabineta i svedočila u Kongresu SAD. Čak i kada je ispunjavala tradicionalne obaveze, proširila je ulogu prve dame, pomažući da se uspostavi redovna muzička produkcija javne televizije koja se i dalje emituje kao "In Performance at the White House" (Izvedeno u Beloj kući). Predsedavala je uvođenju nagrada Centra Kenedi, prestižnih godišnjih za značajan doprinos američkoj kulturi. Bila je domaćica večera u Beloj kući, ali je plesala samo sa svojim mužem.

Njen pristup je zbunio neke vašingtonske posmatrače.

Kejd se seća da "reporteri nisu smatrali da je njihov posao da pišu šta ona radi. Pripadala je 'ženskoj stranici' novina, a osobe koje su čitale tu stranicu su teško razumevale šta ona radi, jer nije radila tradicionalnije stvari prve dame".

Unuk Džejson Karter, sada predsednik Upravnog odbora Centra Karter, rekao je da "njena odlučnost nije nikada prestala". Jeste bila "fizički mala", ali "najjača, izuzetno čvrsta žena".

Bila je i "politička izvršiteljka" Džimija Kartera.

Ona je "branila mog dedu u mnogim prlikama, uključujući i od njegovih Demokrata", suprotstavljajući onima za koje je mislila mu nanose štetu njegovoj politici, rekao je Džejson Karter.

Mlađi Karter, i sam nekadašnji senator države Džordžije i neuspešni kandidat za guvernera, nazvao ju je "najboljom političarkom u porodici" - politiku je povezivala sa životima ljudi i starala se o siromašnom jugu SAD.

Elenor Rozalin Smit je rođena 18. avgusta 1927. u Pleinsu. Iako je njen budući suprug Džejms Erl Karter živeo na farmi van Pleinsa, njih dvoje su pohađali škole u tom ​​gradu, tada samo za belce, ali se nisu sretali. Godinama kasnije Rozalin i Džimi su počeli da isprva tiho podržavali rasnu integraciju, a glasnije su pozivali na to u Baptističkoj crkvi Pleinsa.

Tokom Depresije 1930-ih godina koja je poogodia i jedne i druge, Karteri su bili značajni zemljoposednici, Smitovi su bili siromašni. Rozalin otac je umro 1940, te je morala da pomaže u podizanju mlađe braće i sestara. Prisetila se tog perioda kao inspiracije za njen naglasak na porodičnim negovateljima.

"Postoje samo četiri vrste ljudi na ovom svetu", rekla je ona: "Oni koji su bili negovatelji, oni koji su sada negovatelji, oni koji će biti negovatelji i oni kojima će biti potrebni negovatelji".

Rozalin se s Džimijem upznala kada je došago kući iz Američke pomorske akademije tokom Drugog svetskog rata. Džimi, mornarički poručnika, i Rozalin su se venčali 7. jula 1946. u Pleinsu.

Rozalin je bila bistra učenica, razmišljala da postane arhitektinja, ali je, kako je Džimijeva karijera napredovala, brinula o njihovoj rastućoj porodici.

Njihovo "potpuno partnerstvo", kako je on govorio, nastaće nekoliko godina kasnije, kada je očajni Džimi pretrpan poslom zamolio Rozalin da se javlja na telefone u skladištu farme kikirikija, a uskoro je vodila knjige i bavila se mušterijama.

Džimi Karter, tada samo član kednog školskog odbora, odlučio je da se kandiduje za Senat Džordžije 1962. godine, a Rozalin je to prihvatila jer je delila njegove ciljeve.

Četiri godine kasnije, Džimi se neuspešno kandidovao za guvernera, ali proveli su sledeće četiri godine pripremajući se za još jedne izbore, putujući svojom državom što će postati model za "Brigadu kikirikija" koju su koristili za izbore 1976.

Te kampanje za guvernera su učvrstile ugled Rozalin zbog njenog zalaganja za zaštitu mentalnog zdravlja.

Birači bi je čekali da ispričaju o svojim porodičnim borbama, napisala je ona i tu temu neplanirano na jednom mitingu uvela u program svog muža, postavljajući mu pred novinarima pitanje o tome.

Kada su stigli u Belu kuću, Rozalin je bila centar Karterovog užeg kruga, a, "za razliku od mnogih prvih dama, nije se svađala sa osobljem Bele kuće, jer su mislili da je fantastična", rekao je biograf Džimija Kartera Džonatan Alter.

Karter ju je slao u diplomatske misije. Učila je španski za putovanja po Latinskoj Americi. Odlučila je da 1979. otputuje u izbegličke logore u Kambodži i okupila međunarodnu delegaciju za rešavanje krize.

Prva dama je blisko sarađivala na zakonodavstvu o mentalnom zdravlju, putovala je u glavne gradove američkih država i pozivala zakonodavce da usvoje vakcine za školsku decu, izdejstvovala politike koje važe i danas.

Učestvovala je i u intenzivnim uspešnim mirovnim pregovorima u Kemp Dejvidu 1978. SAD s liderima Egipta i Izraela, Anvarom Sadatom i Menahemom Beginom.

Rozalin je želela da njen muž odloži ugovor o ustupanju kontrole Panami nad Panamskim kanalom, gurajući ga  da ide na drugi mandat. Znala je da će izbori biti rizični zbog inflacije, rasta kamatnih stopa, nestašice nafte i krize s Amerikancima zatočenim u Iranu.

Razočarana po njihovom povratku u Pleins 1981. godine, vratila se u poljoprivredni posao, ali život joj se popunio tek kada je njen suprug i bivši predsednik otvorio Centar Karter. Tako je ponovo mogla da putuje svetom, zalažući se za iskorenjivanje parazitskih i drugih bolesti u zemljama u razvoju, nadgledajući izbore, zalažući se za prava žena i devojčica i nastavljajući zalaganje za mentalno zdravlje.

"Moji deda i baka, znate, imaju mikrotalasnu rernu još iz 1982... Imaju stalak pored sudopere gde suše plastične kese i ponovo ih koriste", rekao je nedavno Džejson Karter, objašnjavajući njihovu jednostavnost i štedljivost živta u staroj porodičnoj kući Kartera.

Tamo je bivša prva dama dočekivala strane dostojanstvenike, sadašnjeg predsednika Džoa Bajdena i prvu damu Džil Bajden, kao i ambiciozne političare koji su tražili savete i, kako se njeno zdravlje pogoršavalo, novu generaciju rukovodstva Centra Karter. Volela je da posluži sendviče sa pimento sirom, voće i, zavisno od gostiju, nekoliko čaša vina. I uvek je u tim priikama imala spreman "dnevni red".