1964: Trostruki pokušaj još jedne amerikanizacije Bitlsa

Nijedan od tri pokušaja revitalizacije stare teme (Bitlsi u Americi, Amerika u Bitlsima) nije naišao na posebno odobravanje, a kritičnih tonova je, barem među najznačajnim jutjuberima i podkasterima, mnogo više nego pozitivnih.

Tezu da je uspeh u Americi bio presudan momenat u karijeri Bitlsa, moguće je usvojiti sa komercijalnog i finansijskog aspekta, ali u umetničkom smislu on svakako nije bio naročito bitan, bez obzira na činjenicu da su njihovi muzički koreni, kao i dominantni uzori u prvoj fazi, bili prekookeanski.

Film 1964, koji je producirao legendarni Martin Skorceze (Scorsese), još jedno je presipanje davno objavljenog materijala u "najnovijom tehnologijom usavršen video", a "nikada do sada viđene scene" su uglavnom otpaci čudnovatih snimaka dvoje entuzijasta koji su dobili dozvolu da izbliza prate prvi boravak Bitlsa u SAD, sa očiglednom željom da ih prate baš svuda, od kuhinje do wc-a.

Ako ovih stotinak minuta filma bilo šta novo pokazuje, onda je to iznenađujuće saznanje da je liverpulskim čupavcima već tada, samo godinu dana nakon prvih uspeha, pažnja medija i javnosti već počela žestoko da ide na živce, mada su izjavljivali da je sve to "divno".

Uz očekivano podsećanje na činjenicu da su te davne 1964. godine u kasnu zimu Bitlsi Americi poslužili kao svojevrsni lek za postkenedijevsku depresiju, pažnja je data i činjenici da su upravo oni uspešno servirali crnu američku muziku beloj američkoj publici, posebno najmlađoj i da su uspeli da po prvi put osiguraju prisustvo svih rasa na svojim koncertima, bez ikakve podele.

Svedočenje nekoliko gledalaca prvog koncerta Bitlsa u SAD, 11. febrauara 1964. u Vašingtonu, potresna je priča o odrastanju i starenju uz najveći muzički sastav svih vremena.

Jedan od njih je nakon koncerta brodom otputovao u Liverpul u pokušaju da i sam napravi rok karijeru, ali je iz Britanije proteran zbog rada bez dozvole, da bi desetak godina kasnije, sasvim slučajno, bio angažovan kao tonac na snimanju jedne ploče Džona Lenona (John Lennon).

Drugi je postao fanatični kolekcionar svega što ima veze sa slavnom četvorkom, pa je uspeo da tokom rušenja Šea (Shea) stadiona otkupi deo baš one stolice na kojoj je sedeo na njujorškom koncertu u avgustu 1965. godine.

Crno-beli snimci sa Vašingtonskog koncerta, održanog u Koloseumu predviđenom za boks mečeve, tehnički su dovedeni do savršenstva, 4K video rezolucije i veoma čistog zvuka, sa podsećanjem na vreme kada su ovacije oduševljene publike mogle da nadjačaju muzička pojačala i razglasne sisteme.

Scene u kojima Bitlsi sami okreću bubnjeve i mikrofone, sa jedne na drugu stranu improvizovane pozornice, okružene publikom sa svih strana (kako bi svi mogli da ih vide anfas), nisu propuštene ni ovaj put.

Muzika iz filma, pojavila se bez ikakve najave na svim striming servisima, ali je umesto očekivanih poboljšanih "živih" verzija pesama sa prve američke turneje, donela običnu kompilaciju studijskih snimaka iz perioda 1962-1965, bez jasnog objašnjenja zašto onda ta kolekcija uopšte nosi oznaku 1964.

Isto bi se moglo zameriti i skupocenom boks setu vinilnih ploča, koji je takođe objavljen sa istom oznakom godine (1964), iako se u njemu nalazi čak 6 američkih albuma grupe, u originalnim mono verzijama. Osim što je "kompletu" pridodat bezvezni dvostruki album sa izjavama i komentarima bez muzičkog sadržaja, njemu očigledno nedostaju još tri američke verzije originalnih izdanja da bi se mogao tretirati kao komplet, takođe bez ikakvog objašnjenja.

Imajući u vidu da je ta zbirka za više od 100 dolara/evra skuplja od zbira cena pojedinačnih albuma, ona je očigledno samo još jedan pokušaj pljačke kolekcionara i poštovalaca. To je doduše bila i prvobitna namera izdavača, počev od spomenute 1964. godine, koji su originalne britanske albume sa po 14 pesama, prepakivali u verzije sa po 12 pesama kako bi mogli da objave više izdanja i dodatno zarade...