U lokalima širom Srbije pokrenut generalni štrajk propraćen protestima
Veliki broj prodavnica, ugostiteljskih objekata i organizacija u Beogradu pridružio se generalnom štrajku, na koji su pozvali studenti u blokadi, jednodnevnom obustavom rada.
Na obustavu rada su pozivali i prosvetni radnici koji su, na poziv i kao podrška studentima, u prethodnih nekoliko dana postepeno stupali u štrajk.
U nekom obliku blokade se trenutno nalazi veliki broj beogradskih srednjih škola, a pobunili su se nastavnici i nekih osnovih škola.
Studenti univerziteta širom Srbije od početka blokada pozivaju na takozvani generalni štrajk, za šta smatraju da je najbolja i najefikasnija podrška koju ostale društvene grupe mogu da im pruže, piše Bi-Bi-Si (BBC) na srpskom.
Šta je generalni štrajk
Generalni štrajk podrazumeva istovremenu obustavu rada u više različitih delatnosti (trgovina, industrija, prosveta, itd.) koja treba da postigne određene političke i ekonomske ciljeve.
PROČITAJTE JOŠ:
Samim tim, generalni štrajk nije samo skup pojedinačnih štrajkova pojedinačnih preduzeća, već akcija koja zahteva veliku koordinaciju raznorodnih organizacija i dosta vremena, kao i široku listu ciljeva, odnosno zahteva, koji pokrivaju više različitih sfera - socijalne, ekonomske i državotvorne.
U novijoj istoriji Srbije nije bilo generalnog štrajka.
Ipak, generalni štrajk je zaživeo u nekim delovima sveta, poput Brazila, Argentine i Francuske, pre svega zbog jakog sindikalnog organizovanja.
Predsednik Nezavisnog sindikata prosvete Dušan Kokot izjavio je nakon protesta prosvetnih radnika u Beogradu 20. januara da je "aklamacijom utvrđeno da oni (prosvetni radnici, članovi sindikata) stupaju u takav vid protesta".
Prosvetni radnici su tog dana organizovali jednodnevnu obustavu rada, nakon što su pojedini veliki sindikati pristali da pregovaraju sa Vladom Srbije i prihvate njihove predloge za povećanje plata, a sa čime drugi sindikati nisu bili saglasni.
Kako se organizuje generalni štrajk
Način na koji se obustavlja rad uređeno je propisom iz doba Savezne Republike Jugoslavije, koji je donet 1996. godine i do danas nije u većoj meri izmenjen.
Da bi se organizovao štrajk, naime, mora da postoji određen minimum procesa rada u većini delatnosti koje na taj štrajk pretenduju. To znači da postoji određen procenat radnika koji moraju da rade čak i u vreme štrajka, odnosno paralelno sa njim.
Minimum procesa rada vezuje se prvenstveno za delatnosti od javnog interesa, u šta spadaju informisanje, komunalne delatnosti, proizvodnja osnovnih namirnica, zdravstvena, socijalna i zaštita dece.
Mana minimuma procesa rada je u tome što je spisak delatnosti koje njemu moraju da se povinuju preširok, što predstavlja otežavajuću okolnost za uvođenje generalnog štrajka.
Sindikati su takođe ograničeni u svom odlučivanju prema Zakonu o štrajku, time što oni ni nemaju ulogu u određivanju minimalnog procesa rada.
Da bi zaposleni prekinuli rad na zakonit način potrebno je da se donese odluka o štrajku i poslodavcu pošalje najava o njegovom sprovođenju, a štrajkački odbor i poslodavci su dužni da spor reše sporazumom, ili da to barem pokušaju, kako predviđa zakon.
Još jedan problem pokretanja generalnog štrajka je u nepoverenju koje javnost trenutno ima i kontinuirano stiče u političke partije i sindikate, iako je poverenje u studente veliko.
Generalni štrajk u praksi
Obustavu rada propratilo je više protesta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Jagodini i Kragujevcu.
Blokirane su važne saobraćajnice, veliki kružni tokovi i mostovi.
Na ulicama su bili studenti u blokadi, učenici osnovnih i srednjih škola, prosvetni radnici, roditelji učenika i građani koji podržavaju štrajk.
