Srbija ima najprljaviju proizvodnju struje u Evropi

Srbija ima "najprljaviju" energetiku u Evropi i jedan je od najvećih emitera ugljen-dioksida po jedinici bruto domaćeg proizvoda, piše profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Molnar.

U tekstu za portal Klima101, Molnar ističe da Srbija mora da razdvoji privredni rast od emisija CO2 da bi imala konkurentniju privredu i pristup fondovima koji će omogućiti njenu modernizaciju.

"Preko 150 godina, fosilna goriva su globalno bila stub ekonomskog rasta. Sada se ova veza konačno prekida, a Srbija ima ne samo mogućnost, već i obavezu da se prilagodi", piše Molnar.

Po karbonskom intenzitetu energetike, prema podacima za prošlu godinu, Srbija je pretekla Poljsku i sada proizvodi "najprljaviju" struju u Evropi.

Karbonski intenzitet energetike pokazuje koliko ugljen-dioksida neka zemlja emituje za svaki kilovat-čas proizvedene električne energije, a u slučaju Srbije to iznosi 670 grama CO2.

Veliki broj zemalja Evropske unije, od Italije i Nemačke do Austrije i Holandije, emituje između 100 i 300 grama CO2 za svaki kilovat-čas struje, dok za zemlje čija se energetika zasniva prevashodno na čistim izvorima, kao što su Norveška, Island i Albanija, ta brojka je ispod 30 grama CO2/kWh.

"Drugim rečima, ove zemlje proizvode u proseku preko 20 puta čistiju struju od Srbije. To nije samo ekološki, već i ekonomski problem. Usled jakog oslanjanja naše energetike na ugalj, Srbija ima jednu od najviših emisija CO₂ po jedinici bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Evropi", naveo je Molnar.



On navodi da dugoročna veza između rasta BDP-a i emisije CO₂ postoji, ali da nije linearna. To znači da u zemljama koje su ekonomski naprednije, sa razvijenijim institucionalnim okvirom, boljom energetskom politikom i visokom ekološkom svešću, rast BDP-a u zrelijim razvojnim fazama je praćen padom emitovanih količina CO₂. Na drugoj strani, u manje razvijenim državama koje su se pretežno oslanjale na fosilna goriva, privredni rast je doprinosio i većem zagađenju.

Istraživanje u kojem je Molnar učestvovao potvrdilo je da emisije štetnih gasova rastu u ranim fazama ekonomskog razvoja, ali da nakon dostizanja određenog nivoa dohotka po stanovniku, ekonomski rast ne mora nužno da uzrokuje i više zagađenja.

"Naprotiv, nivo emisijama u razvijenim državama počinje da opada, zahvaljujući tehnološkom napretku, efikasnijoj upotrebi resursa i većem udelu obnovljivih izvora energije u energetskom miksu", piše Molnar.

Iz toga proizilazi, kako dodaje, da privredni rast nije sam po sebi problem, već način na koji se on ostvaruje.

Prema podacima Svetske banke i Međunarodne agencije za energetiku (IEA), globalna karbonska intenzivnost je smanjena za više od 30 odsto od 2000. godine.

To je rezultat prelaska na obnovljive izvore, rasta energetske efikasnosti i digitalizacije sektora usluga. Evropa ima najnižu karbonsku intenzivnost u svetu: emisije CO₂ po jedinici BDP-a smanjene su za više od 40 odsto od 2000. godine.

Lideri su skandinavske zemlje, Nemačka i Francuska, zahvaljujući visokom udelu obnovljivih izvora i nuklearne energije, kao i efikasnim politikama dekarbonizacije. SAD i Kanada beleže snažan pad karbonske intenzivnosti – za više od 35 odsto od 2000. godine, ali i dalje ostaju iznad evropskog proseka zbog velikih razlika među saveznim državama i sektorskom zavisnošću od nafte i gasa.

I Kina je zabeležila relativan napredak: iako ukupne emisije rastu, karbonska intenzivnost se smanjila za oko 25 odsto, zahvaljujući ogromnim ulaganjima u solarnu i vetroenergiju. Ipak, i dalje je iznad globalnog proseka, jer se privreda i dalje u velikoj meri oslanja na energiju iz uglja.

"Ovi padovi karbonske intenzivnosti nisu sprečavali ekonomski rast. Primera radi, Evropska unija je tokom perioda 1990-2018. smanjila emisije štetnih gasova (uglavnom CO2) za 23 odsto, uz istovremeni rast BDP-a od čak 61 odsto", navodi Molnar.

On ističe da umesto "jurnjave" za visokim stopama rasta BDP-a bez obaziranja na ekološke posledice, neophodno je težiti održivom razvoju.

To podrazumeva integraciju i internalizaciju ekoloških kriterijuma u sve sektore privrede, kao i u sve ekonomske kalkulacije, odnosno insistiranje na efikasnijoj potrošnji energije, promenama (ekologizaciji) u sektoru transporta, građevine, industrije.

"Karbonska intenzivnost (emisija CO₂ po jedinici BDP-a) postaje nova mera napretka – meri ne samo koliko raste jedna ekonomija, već kako ona raste. Zemlje koje uspevaju da smanje emisije po jedinici BDP-a otvaraju prostor za 'zdraviji' rast, bolju konkurentnost i manji ekološki, odnosno karbonski otisak", piše Molnar.

Kada je u pitanju Srbija, Molnar ističe da se takvo razdvajanje privrednog rasta i emisija još uvek nije dogodilo, ali da ono postaje ne samo moguće, nego i obaveza.

Naime, Evropska unija uvodi mehanizme poput karbonske takse, što znači da će proizvodi iz zemalja koje ne poštuju ekološke standarde biti skuplji na evropskom tržištu. Za Srbiju, koja teži članstvu u EU i ima visoku zavisnost od izvoza, to je pitanje dugoročne konkurentnosti naše ekonomije.

Pored toga, smanjenje karbonske intenzivnosti otvara pristup fondovima Evropske unije namenjenih za podsticanje zelene tranzicije (poput Zelenog klimatskog fonda i Instrumenta za pretpristupnu pomoć – IPA III).

Time bi se moglo omogućiti sufinansiranje velikih infrastrukturnih i energetskih projekata, što bi predstavljalo značajnu fiskalnu olakšicu i zamajac za modernizaciju privrede.

Ključni izazov za Srbiju je dvostruk, ukazuje Molnar.

S jedne strane, potrebno je modernizovati energetski miks, prelaskom sa uglja na obnovljive izvore, dok s druge strane treba jačati administrativne kapacitete i strategije u oblasti zaštite životne sredine.

Iako su već načinjeni određeni pomaci, Molnar ocenjuje da je napredak i dalje spor i da je potrebna snažnija politička volja, kao i investicije u "zelenu" infrastrukturu, obrazovanje i inspekcijski nadzor.

"Smanjenje karbonske intenzivnosti mora biti i naš nacionalni prioritet – ne samo zbog klimatskih ciljeva, već i zbog ekonomskog opstanka u ambijentu gde se sve više oporezuje zagađenje. Stoga, Srbija i region Zapadnog Balkana moraju znatno ubrzati energetske reforme ako žele da postanu deo 'zelenog evropskog sistema'", zaključuje Molnar.