Lipska: Sjajno se osećam u Beogradu, svaki put je sve lepši
Poljska pesnikinja Eva Lipska, koja poslednjih godina važi za kandidatkinju za Nobelovu nagradu, tokom posete Beogradu je rekla da joj je veoma drag i blizak, a i da je kritična prema napretku civilizacije i uticaju na umetnost.
"Podseća me (Beograd), donekle, na Madrid, to je za mene grad svetlosti. Pre svega, zahvaljujući arhitekturi, onoj koja nije srušena. Naravno, ima svetlosti i u ljudima, koji su divni, srdačni i otvoreni. Donekle, tom utisku doprinosi i jezik, ja ponešto razumem, ne sve, ali ta bliskost jezika igra ulogu. Beograd mi je naročito blizak i sjajno se u njemu osećam, zbog njegovog položaja na Dunavu, sav je valovit i brdovit i volim ga zbog te svetlosti koju sam spomenula. I svaki put kada ovde dođem, čini mi se sve lepšim!", rekla je Lipska u intervjuu za agenciju Beta tokom posete 19. Festivalu evropske poezije u Beogradu.
Festival je bio od 25. do 27. septembra u Biblioteci grada Beograda (čitaonica Fonda umetnosti), Biblioteci “Borislav Radović” na Umki i Knjižari Treće drvo, pod sloganom "A pliva nam u krvi poezija".
Gosti Festivala su bili pesnici, prevodioci i umetnici iz Evrope i Srbije: Mireja Kalafelj, Mirjam Kano (Španija, Katalonija), Sandra Hubinger (Austrija), Monika Herceg (Hrvatska), kao i domaći autori Jana Rastegorac Vukomanović, Simona Dmitrović, Biserka Rajčić, Novica Petrović, Marko Avramović, Pau Bori, Dušan Nikolić, Dejan Matić i Uroš Kotlajić.
Posebnu pažnju privukla je 80-godišnja pesnikinja iz Krakova, autorka više od 30 knjiga poezije, poezije u prozi i drugih žanrova.
Tokom 1990-ih godina postala je predstavnica poljske kulture u Austriji, kao direktorke Poljskog kulturnog instituta.
Lipska je dobitnica niza nagrada, uključujući Nagradu Košćelski (1973), Nagradu Robert Grejvs poljskog PEN kluba za životno delo (1992), Nagradu Fondacije Juržikovski (1993), Gdinjsku književnu nagradu (2011), Nagradu Julijan Tuvim (2017), Nagradu Vroclav Silezijus (2019) i Nagradu grada Varšave (2020).
Njene pesme su objavljene u više od 40 izdanja na stranim jezicima – na srpskom su njene pesme objavljivale "Prosveta“, "Čigoja“, "Smederevska pesnička jesen“, "Književna opština Vršac“ i "Treći trg“. Poezija joj je prevedena na više od 15 jezika. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.
Lipska je govoreći o Beogradu pomenula i lepotu otvorenih parkova i trgova.
"Prosto mi je blizak, najjednostavnije rečeno – kao i poezija Vaska Pope ili proza Ive Andrića i Danila Kiša", rekla je ona i dodala da poseban sentiment gaji i prema austrougarskim gradovima poput Krakova, Beča, Budimpešte i Praga.
Lipska se osvrnula na svoj rodni grad, Krakov, gde je sahranjeno nekoliko važnih poljskih pesnika, poput dobitnice Nobelove nagrade iz 1996. godine Vislave Šimborske, Česlava Miloša, Adama Mickjeviča, Julijuša Slovackog, Kiprijana Norvida, Andžeja Burse i drugih.
"U ovom trenutku, prijaju mi mesta poput 'Nove provincije' (kafana gde su se okupljali pesnici i umetnici), paviljona 'Juzefa Čapskog', 'Pivnica pod Baranami' (književni kabare osnovan 1956. godine), Pozorište Slovackog, Staro pozorište, Narodno pozorište i groblja – uvek. Groblja su posebno poglavlje. Groblje Rakovicki, Salvatorsko groblje, Jevrejsko groblje, koje je prelepo. Među nama, svako groblje poseduje neku istorijsku vrednost i određenu metafiziku. Uostalom, svi se krećemo ka nekom groblju", rekla je ona.
Ona je dodala da je poezija kroz čitavu istoriju slabo zastupljena, a da danas sve više mladih piše, a sve manje ljudi čita.
"Mislim da je to međunarodni problem, svesvetski. Najmlađa generacija već živi u metaverzumu i u virtuelnoj, kvantnoj stvarnosti. Služe se slikama i emotikonima, neprestano klikću dugmiće na telefonima. Postoji zebnja da ćemo uskoro imati čitavu generaciju analfabeta. Nadam se da nisam u pravu, da duboko grešim. Svakako se čita sve manje, knjiga jeste sve više – pogledajte koliko knjižara ima u Beogradu, to zadivljuje!", istakla je ona.
Lipska je s Beogradom uporedila Krakov gde "sve više knjižara propada i nestaje. Nema ni blizu toliko knjižara kao u Beogradu, tako da vrlo ljubomorno gledam na sve njih i količinu knjiga koja se u vašim knjižarama može naći. Možda ljudi više čitaju kod vas", dodala je ona.
Ona je rekla da se u vreme njene mladosti više pažnje posvećivalo "klasicima" i poeziji is bliskih zemalja poput tadašnje Čehoslovačke, Jugoslavije, Sovjetskog Saveza.
"Moja generacija je čitala klasike, pročitali smo čitavu i američku klasičnu književnost, recimo Foknera (Vilijam), kao i englesku književnost, ali to je bilo vreme kada nije bilo računara, ni društvenih mreža. Čitali smo i nemačku književnost, recimo Gotfrida Bena, Tomasa Mana, Štefana Cvajga, Remarka (Erih Marija), jer smo samo to i imali. Ne mogu nikako da se porede vreme moje mladosti i vreme u kome današnja omladina odrasta. Konkurencija ubrzanja vremena je neuporediva. Vi imate sjajne pesnike, ima nade. Možda će oni uspeti da pronađu neko rešenje", kazala je ona.
Lipska je ocenila da je poezija oduvek bila donekle elitistička, osvrnuvši se na uticaj koji je latinski jezik imao u Poljskoj.
"Poljski pesnici su se do polovine 20. veka dopisivali na latinskom, ne na poljskom. Veliki broj doktorata je bio odbranjen po kućama, tokom treće podele Poljske države, koji su posle uspostavljanja Druge poljske republike bili priznati. Ljudi su želeli da se obrazuju", rekla je ona.
Istakla je da joj je teško da izabere najdraže pesnike, pošto se kao i sve u životu menja.
"Sada dosta manje čitam poeziju, više čitam eseje i popularnu naučnu književnost", dodala je ona.
Govorila je i o druženju sa Vislavom Šimborskom, prvom Poljakinjom koja je dobila Nobelovu nagradu (1966, a Olga Tokarčuk je Nobelovu nagradu dobila 2018. godine).
"Vislavu sam upoznala kada sam imala svega 18 godina, ona je pripadala starijoj generaciji i uglavnom smo se družili sa generacijom starijom od naše. Za nas je, kao mlade početnike, to bilo jako važno, jer je to bilo doba dubokog komunizma. Zahvaljujući njima smo dobijali sve te zabranjene, ilegalne knjige, poput 'Pariske kulture'. Inače smo sve vreme razgovarali o knjigama i samom čitanju i to nam je bilo važno", istakla je Lipska.
U svojim delima Lipska piše o zlu koje nas okružuje, a u razgovoru govori da je "zlo naprosto upisano u čoveka".
"Čovek gotovo nikako ili jako teško može da se izbori sa njim. Jedino što on može da uradi je da piše o tome, jer je zlo iznad svega. Kada bismo uspeli da pobedimo zlo na Zemlji, to bi možda stvorilo previše lepo mesto. Umetnost je u tim situacijama bespomoćna. Čoveka čine i druge osobine, ali je zlo uvek prisutno, leđa uz leđa", ocenila je ona, a zatim se osvrnula i na trenutnu situaciju u svetu.
"Sama činjenica da svakih nekoliko godina ili decenija živimo između ratova, svega 80 godina je prošlo od Drugog svetskog rata, a već smo uznemireni šta će se desiti u narednih pet minuta. Nažalost, svet kao da stalno iznova biva ubačen u veš-mašinu. Možda tako i treba da bude – da se nakon izvesnog vremena sve propere", rekla je Lipska.
Lipska je govorila i o odnosu između istorije i ličnog života u njenoj poeziji.
"Rekla bih da je lična istorija vrsta neka vrsta pozorišne predstave, a da je istorija scenografija i uvek direktno utiče na sve ono što se u epohi dešava", ocenila je ona.
Govorila je i o ljubavi prema drugim umetnostima, sa posebnom pažnjom prema muzici.
"Jako žalim što sama nisam muzičar, jer muzika poseduje internacionalni jezik i nije joj potreban prevod, tako da obećavam da ću u sledećoj inkarnaciji biti pijanista. Nažalost, niko u mojoj porodici se nije bavio muzikom, otac mi je bio ekonomista. Muzika je neka vrsta tuša koji spira sa nas sve mračne stvari sveta. Navodno je Debisi (Klod) rekao tamo gde se završavaju reči počinje muzika", kazala je ona.
U njenoj poeziji prisutne su reference na film, a spominju se Ingmar Bergman i Čarli Čaplin.
"Režiseri kojima se vraćam i koje volim da gledam su, na prvom mestu Felini (Federiko), Antonioni (Mikelanđelo), Pazolini (Pjer Paolo), njih vezujem za moju mladost i čitava generacija francuskih režisera koji pripadaju Novom talasu, poput Godara (Žan-Luk)", rekla je Lipska.
Lipska je govorila i o naučnim dostignućima i uticaju na umetnost.
"Nauka, za nas laike i pesnike postaje toliko nadrealna, poput slikarstva De Kirika (Đorđo), kao i kada slušamo o Šredingerovoj mački ili teorijama kvantne fizike. Teško mi je da to kažem, ali ne znam koliko će civilizacijski napredak uticati na umetnost, a pre svega na književnost, koja je u najtežem položaju. Ili ćemo, pre ili kasnije, početi da pišemo stihove na osnovu matematičkih jednačina", kazala je ona.
Lipska je za kraj odgovorila na pitanje da li će u svetu ispunjenim tehnikom biti mesta "za Boga u nama i za nas u Bogu".
"Da li će se naći Bog u nama to ne znam, ali znam da se Bog uvek snađe", zaključila je Lipska.
Teme
Kultura
