Problemi vetroparka Samoš: Lekcija kako ne graditi obnovljive kapacitete koji su Srbiji neophodni
Izvori
| Izvor: Beta
| 04.12.2025
|
access_time
13:20
Vetropark Samoš trebalo bi da bude najveći vetropark u Srbiji do sada, snage 923 megavata. O kakvom džinu je reč govori i podatak da su planirani kapaciteti njegove 142 vetrenjače preko 50 odsto veći od ukupnog dosadašnjeg kapaciteta energije vetra kod nas (600 MW).
Samoš bi trebalo i da gotovo samostalno ispuni kratkoročne državne planove, po kojima Srbija treba da ima 1.770 megavata kapaciteta vetroelektrana do kraja decenije. Ovaj vetropark u blizini Kovačice je trebalo da bude važan korak u smeru smanjenja zagađenja i okretanja obnovljivim izvorima.
Ali umesto ovih pozitivnih rezultata, vetropark Samoš postao je – problem.
Naime, projekat koji je obećavao rekordnu količinu novih zelenih kilovat-časova, zbog neadekvatnog planiranja, doveo je do pobune stanovništva i aktivista u Vršcu, desetinama kilometara daleko od prostora vetroparka.
Kako vetroturbine ne mogu da koegzistraju sa meteorološkim radarom, vetropark Samoš doveo bi do izmeštanja svog imenjaka, radarskog centra Samoš – i to na Gudurički vrh, najstrože zaštićeno područje Vršačkih planina, kako su to odlučile vlasti. Projekat je naišao i na otpor zbog nedostatka transparentnosti, kao i isključenosti struke i lokalne zajednice u procesu planiranja.
Drugim rečima, umesto da Republika Srbija razvija obnovljive izvore na zadovoljstvo svih aktera, krenula je stranputicom.
"Bespotrebno se krnji poverenje u obnovljive izvore", ocenjuje Ilija Batas Bjelić sa Instituta tehničkih nauka pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU). "Ovakvim pristupom, umesto da budu rešenje što zaista jesu, obnovljivi izvori postaju trn u oku".
Batas Bjelić ne vidi razlog zašto bi radar morao da se izmešta zbog jednog vetroparka.
"U Banatu duva košava i mnogo je lokacija za razvoj novih kapaciteta vetra kojima radar ne bi smetao. Naravno, neke su povoljnije od drugih i investitori su toga svesni. Ipak, veliki problem u Srbiji je nesistemski pogled na energetiku".
Batas Bjelić godinama se bavi modelovanjem održivih energetskih sistema i jedan je od autora mape 100 najboljih, održivih lokacija za solarne elektrane u Srbiji po dva ključna kriterijuma: maksimalni potencijal sunca i minimalni uticaj na životnu sredinu.
Predmet sličnih domaćih istraživanja je i vetar.
Iako je polazni kriterijum za razvoj obnovljivih kapaciteta mogućnost proizvodnje energije, u ove kompleksne analize kao faktor za procenu najboljih lokaliteta uključuje se i zaštita prirode. Tako se demonstrira da premisa mapiranja potencijala treba da bude da kapaciteti čiste energije ne smeju da ugrožavaju zaštićena područja.
U naučnom radu iz 2020. godine, profesor Željko Đurišić i Bojana Škrbić sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu identifikovali su regione sa potencijalima za izgradnju vetroelektrana – isključujući naravno zaštićena područja.
A rezultati nisu samo izlistane oblasti, već i konkretne brojke o ogromnom održivom potencijalu.
Kako se procenjuje, tehnički potencijal vetra u Srbiji – striktno izvan zaštićenih područja – iznosi 11,5 gigavata. Da ove kapacitete Srbija zaista izgradi, mogla bi da dobije čak 29,5 teravat-časova struje godišnje – što je gotovo jednako prošlogodišnjoj potrošnji krajnjih kupaca od 30,8 teravat-časova prema izveštaju Agencije za energetiku za 2024.
Kao najplodonosnije regione za energiju vetra, Đurišić i Škrbić izdvajaju južni Banat i severnu Bačku sa 1.800 megavata maksimalnog instalisanog kapaciteta, ali i potez Požarevac-Golubac-Kučevo (1.200 MW) i srednji Banat (1.000 MW).
Značajni potencijal poseduje i istočna Srbija koja se navodi i u drugim studijama: u okolini Bora, Majdanpeka i Negotina moguće je razviti oko 600 megavata vetra, sa godišnjom proizvodnjom od oko 1,7 teravat-časova struje – dovoljno za snabdevanje skoro pola miliona domaćinstava.
Slične podatke o perspektivi vetroelektrana nude i zvanični državni dokumenti kao što je Strategija razvoja energetike do 2040. godine. Štaviše, i u ovom ključnom dokumentu životna sredina predstavlja neotuđiv deo planiranja.
Za sagledavanje kapaciteta za izgradnju vetroelektrana potrebno je razmotriti vetroenergetski potencijal regiona, topografske elemente uključujući uslove transporta, uticaj na životnu sredinu i mogućnosti prenosa proizvedene električne energije, navodi se u dokumentu.
Povrh toga, u analizi iz 2023. kao prednosti vetroelektrana navode se kratak period izgradnje, poklapanje sezonske vršne proizvodnje sa sezonskom vršnom proizvodnjom struje i minimalno narušavanje životne sredine u poređenju sa drugim energetskim objektima i tehnologijama.
Ako i struka i propisi i sama priroda energije vetra usmeravaju na poštovanje ekoloških standarda, kuda je pošlo po zlu kada je reč o Samošu?
Po svemu sudeći, problemi su nastali već u pripremnoj fazi za vetroelektranu.
Premda su za investitora kod izbora lokacije najvažniji kvalitet vetra i finansijski aspekti izgradnje i održavanja, u slučaju Samoša po strani su ostavljeni drugi faktori koji mogu uticati na projekat – između ostalog, i istoimeni radarski centar.
Samoš je malo naselje u opštini Kovačica sa manje od 1.000 stanovnika.
Među stanovništvom je i meteorološki radar Samoš – meteorološki radar čije bi funkcionisanje ometale vetrenjače, fizički blokirajući signal i stvarajući intenzivne refleksije. Time bi se narušila tačnost prognoze.
Zbog toga se posebnom uredbom Srbije zabranjuje postavljanje vetrogeneratora na udaljenosti od 10 kilometara od radara sa izuzetkom brdovito-planinskih terena gde ta razdaljina može biti manja.
Ipak, naselje Samoš u kojem se istoimeni radar nalazi već 25 godina, tipičan je ravničarski krajolik koji ne ispunjava navedene uslove za izuzeće.
S tim na umu, kada se u sukobu nađu postojeći radar i projekat budućeg vetroparka, jednom preti preseljenje. Do toga do sada u Srbiji nije dolazilo, sve do slučaja Samoš – jedinstvene situacije koja možda i sama i ne bi bila toliko problematična, da za izmeštanje radara nije izabran Gudurički vrh.
Smešten na 641 metru nadmorske visine, posredi je najviši vrh Vojvodine – i zaštićeno područje najstrožeg, prvog stepena u Predelu izuzetnih odluka Vršačke planine.
"Izgradnja u takvim područjima strogo je zabranjena Zakonom o zaštiti prirode", ističe Dragomir Ristanović, master inženjer urbanizma i savetnik za javne politike u Regulatornom institutu za obnovljivu energiju i životnu politiku (RERI).
"Izgradnja u takvim područjima bi trebalo da bude poslednja opcija – samo kada je izgradnja određenih objekata toliko hitna u bezbednosnom ili sličnom smislu da se ne može ni na koji drugi način ostvariti. To ovde nije slučaj", navodi Ristanović.
Uprkos tome, desile su se izmene prostornog plana.
"Kako bi oslobodile prostor za radar, vlasti su odlučile da izuzmu osam hektara iz prvog stepena zaštite", objašnjava Dejan Maksimović iz Ekološkog centra Stanište iz Vršca, jednog od najglasnijih protivnika izmeštanja radara na Gudurički vrh.
Zakonski gledano, izmene prostornog plana omogućile bi izgradnju tornja ukupne visine 35 metara na samom Guduričkom vrhu.
Međutim, kako tvrde iz Ekološkog centra Stanište, ove izmene se nezakonito sprovode, propisi se menjaju van zakonskih procedura i bez osnova se umanjuje režim zaštite. Čak i kada bi se takve izmene i usvojile, izgradnja radara ne bi se mogla sprovesti bez ozbiljnog uništavanja prirodnih i predeonih vrednosti, upozoravaju oni.
U takvom stavu podržavaju ih i naučnici sa Biološkog fakulteta u Beogradu.
Zajedno sa pristupnim putem od šest kilometara, objekat bi zauzimao 120 hektara šumske površine u zaštićenom području, uz prateću infrastrukturu koja obuhvata trafostanicu, rezervoar za gorivo za agregat i saobraćajnicu za manevar vozila.
Svakako, sporno pitanje nije uopšte u tome kako radar izgleda i koju površinu zauzima, nego – gde su se vlasti nameračile da ga grade i kakve bi to posledice moglo da ima, piše Klima101.
"Izmeštanjem radara na Gudurički vrh trajno bi se narušio karakter i vizuelni identitet tog predela, kao i sve druge ekološke vrednosti na osnovu kojih je taj prostor postao zaštićeno prirodno dobro, uključujući ekosistem i ostale komponente životne sredine", ističe Dragomir Ristanović iz RERI-ja.
Nasuprot tome, prema njegovim rečima, širom Vojvodine postoje parcele na kojima bi mogao biti postavljeno radarsko postrojenje – a koje nisu u strogom režimu zaštite prirode.
"Prostorni planovi nam služe da neke zamisli, ideje i projekte ostvarimo na nekoj teritoriji, ali nam prvenstveno služe da se preispita koliko smo donetim odlukama doprineli razvoju područja u smislu zaštite životne sredine, ekonomskog prosperiteta, društvenog boljitka svih koji žive tamo…", kaže Ristanović. "Prilično sam siguran da izgradnja radara na Guduričkom vrhu nije opravdana ni po jednom osnovu."
Sve ovo naišlo je na negodovanje Vrščana koji su, predvođeni ekološkim organizacijama, krajem septembra u svom gradu izvojevali prvu pobedu: u neočekivanom preokretu, Skupština Vršca stala je na stranu građana koji su tražili da se odustane od izmeštanja radara iz Samoša i da se poništi postupak izmene prostornog plana, kao i da se Guduričkom vrhu vrati prvi stepen zaštite.
Ali onda je problematika prešla u ruke pokrajine Vojvodina. Početkom oktobra usledila je javna rasprava na pokrajinskom nivou – koja, ocenjuju iz Ekološkog centra Stanište, nije bila niti javna niti rasprava.
"Zbog veoma negativnog odnosa javnosti prema ovom projektu, komisija je odlučila da se rasprava održi onlajn kako ne bi morali da se suoče sa građanima licem u lice", smatra Dejan Maksimović, ističući pritom da su netransparentnost i otežano učešće javnosti bili dodatni izazovi.
U iščekivanju sednice Skupštine Vojvodine kao narednog ključnog koraka, iz Ekološkog centra Stanište najavljuju dvosmernu borbu protiv izmeštanja radara na Gudurički vrh.
"Projekat ćemo pokušati da zaustavimo pravno, obraćajući se nadležnim sudovima i inspekcijama sa odgovarajućim dopisima i primedbama. Pored toga, u kontaktu sa političkim faktorima, odnosno poslanicima, pokušaćemo da utičemo na odluku."
U svojoj pobuni protiv izmeštanja radara, ekološke organizacije – uključujući Ekološki centar Stanište – imaju i podršku RERI-ja.
"Mi ćemo nastaviti da pratimo razvoj ove situacije", napominje Dragomir Ristanović. "Ukoliko dođe do najgoreg scenarija i usvajanja izmena prostornog plana, zatražićemo preispitivanje zakonitosti i ustavnosti takve odluke pred Ustavnim sudom".
RERI je Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu. Pa ipak, u ovom slučaju bori se protiv projekta elektrane koja bi proizvodila upravo obnovljivu energiju.
Ali motiv pobune nije vetropark sam po sebi, već njegova kontroverzna realizacija koja sukobljava energetsku tranziciju i zaštitu prirode – iako su u svojoj suštini ovi ciljevi komplementarni jedan drugom.
S tim na umu, Ristanović naglašava da "ovo nipošto nije borba protiv vetrenjača".
"RERI podržava i promoviše razvoj obnovljivih izvora, a posebno smatramo problematičnim slučajeve gde se upravo takvim projektima postiže suprotan efekat, odnosno narušava životna sredina".
Samoš se nažalost definisao kao projekat koji bi mogao da ugrozi udaljeno, najstrože zaštićeno područje. Sve to ukazuje na to da je postojala mogućnost za daleko odgovorniji pristup – a kakav je i propisan i poštovan u drugim projektima obnovljivih izvora, kako kod nas tako i širom sveta gde je energetska tranzicija još više uzela maha.
"Ako se na prvo mesto stavljaju interesi privatnih investitora, a životna sredina i priroda ostaju 'poslednja rupa na svirali', osuđeni smo na katastrofalnu situaciju u kojoj ostajemo bez prirodnih resursa uprkos tome što se to da izbeći", upozorava Ristanović.
Čak iako su svi formalni koraci u proceduri bili sprovedeni u skladu sa zakonom, izostao je adekvatan dokaz o opravdanosti "rešenja", pogotovo imajući u vidu lakoću izbegavanja konflikta – odabir druge lokacije za najveći vetropark ili, ako je već to neizbežno, druge lokacije za radar.
Samim tim, umesto da bude blistavi primer odgovornog planiranja i ključno dostignuće na putu dekarbonizacije, Samoš se izvrgnuo u suštu suprotnost.
Projekti obnovljivih izvora trebalo bi da se grade na principu minimalne štete – uz maksimalno uključivanje javnosti i poštovanje zaštićenih dobara. Odlukom da se rešavanje tehničkog problema svede na premeštanje radara u najstrože zaštićeno područje, projekat je prelio investitorski urbanizam u sektor energetike, podrivajući tako poverenje u čistu energiju.
Ovakav pristup ne samo da preti da zaustavi napredak vetra, već postavlja opasan presedan koji bi mogao da obesmisli institut zaštite prirode u Srbiji, upozoravaju iz RERI-ja i Ekološkog centra Stanište.
Čak i bez daljeg obesmišljavanja na polju zaštite prirode ne stojimo slavno: na začelju smo Evrope po udelu zaštićenih područja u ukupnoj teritoriji, ne zato što nam manjka prirodnih bogatstava, nego zato što ih ne štitimo.
Ali i pri suficitu zaštićenih područja, vlasti su se obrušile na jedno upravo takvo – kako bi podišle interesima investitora.
Iako prizore vetrenjača trenutno vezujemo upravo za vojvođansku ravnicu, prostorna rasprostranjenost potencijala ukazuje na to da je vetroparkove moguće graditi i u brdovitim predelima.
Tako se u naučnom radu "Perspektiva korišćenja energije vetra u Srbiji", pored Panonske nizije, među potencijalno pogodnim lokacijama za vetroparkove navodi istočna Srbija. Osim dobrog potencijala vetra, kao povoljne karakteristike ovog dela zemlje ističu se i pristupačnost terena, niski troškovi izgradnje i transporta, relativno dobro razvijena prenosna elektroenergetska mrežu…
Slične uvide donose i naučnici sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, a energetske potencijale najlakše je "očitati" sa mapa u sklopu Globalnog atlasa vetra u kojem su najvetrovitije oblasti označene crvenim nijansama – koje i tu nadilaze Vojvodinu.
Međutim, vizija široke distribucije vetra do sada se nije ostvarila u praksi uprkos korisnosti u pogledu veće pouzdanosti sistema i boljeg iskorišćenja resursa.
Mada je prvi vetropark kod nas, Devreč I, izgrađen 2011. godine na Pešteru, u tom delu zemlje on je ostao usamljen. Za razliku od njega, sve ostale vetrenjače su se, uglavnom, načičkale u Južnobanatskom okrugu, naglašavajući geografsku neuravnoteženost razvoja.
Od puštanja u rad tog prvog vetroparka prošlo je već 14 godina, a napredak je i dalje prilično ograničen: tek na kraju ove godine, prema projekcijama Udruženja OIE Srbija, trebalo bi da se približimo prvom gigavatu instalisanih kapaciteta.
Drugim rečima, na godišnjem nivou razvijali smo, u proseku, samo oko 70 megavata vetra. Iako poslednjih godina raste snaga vetroparkova koji se grade, aktuelni rekorder, Čibuk I (158 MW), pušten je u rad još u oktobru 2019. godine. Kao i većina ostalih, i Čibuk I nalazi se u južnom Banatu, na teritoriji opštine Kovin.
Ova koncentracija kulminira u opštini Kovačica – gde se planira i sporni Samoš – već se vrte turbine dva postojeća vetroparka: Kovačica i Pupin.
Stoga ne čudi da su usled ove preopterećenosti prostora glas protiv novog, masivnog projekta Samoš digla i tamošnja udruženja, među kojima je najaktivniji Ekološki pokret Padina (EKOP).
"U narednom periodu se planira podizanje čak 10 vetroparkova sa ukupno 374 vetroturbina u okolini Padine", upozoravaju iz EKOP-a. "Padina se gubi u moru vetrenjača, zajedno sa dosadašnjim načinom života, poljoprivredom, očuvanjem prirode, mirom i tišinom koji odlikuju naše područje".
Prema podacima istraživačkog centra Ember, Srbija je prošlu godinu završila sa 0,6 gigavata vetroelektrana koje su proizvele manje od tri odsto struje, zaostajući čak i za zemljama regiona.
"Naša tromost još više dolazi do izražaja kada se uporedimo sa evropskim nacijama koje su usvojile sistemski i koordinisan pristup energetskoj tranziciji, na primer sa Nemačkom u kojoj je vetar prošle godine pokrio skoro trećinu proizvodnje struje", navodi Klima101.
Iako je geografski slična Srbiji po tome što ima i ravničarske i planinske predele, ova zemlja – čije su potencijale još 2004. domaći autori poredili sa našim – u međuvremenu je razvila decentralizovanu mrežu vetroparkova.
Nešto južnije, u Španiji, vetar je još 2023. postao vodeći pojedinačni izvor struje, a na tom mestu se zadržao i prošle godine sa udelom od 22,4 odsto.
Pored toga što ova evropska nacija takođe gradi vetroparkove u brdovitim predelima, rešavanju eventualnog konflikta između meteoroloških radara i turbina pristupila je proaktivno, tako što su meteorološke službe i relevantni eksperti izrađivali studije uticaja – a projekti obnovljivih izvora razvijaju se na najoptimalnijim lokacijama koje ne ugrožavaju ni radare ni prirodu, i to uz alate koji omogućavaju široko učešće javnosti na principima pravedne tranzicije.
Model koji je ovdašnji slučaj Samoš zaobišao.
"U svetlu geografski koncentrisanog i sporog razvoja, izbor lokacije za projekat najvećeg vetroparka u Srbiji bio je od ključne važnosti. Vetropark od 923 megavata trebalo bi da nam bude na ponos – ali u doba ubrzanih klimatskih promena i rastuće degradacije životne sredine, njegova izgradnja ne bi trebalo da bude praćena dilemom: novi kapaciteti čiste energije ili zaštita prirode? Oba su neizostavna", zaključuje portal.
