Medijapar: Rat u Iranu stavlja globalnu ekonomiju pod pritisak, ali to Trampa ne zanima

Blokada Ormuskog moreuza kraj obale Irana preti da ponovo rasplamsa globalnu inflaciju, ali se američki predsednik Donald Tramp (Trump) kladi da će njegova zemlja izaći kao ekonomski pobednik iz rata, čak i ako to znači produženje sukoba i izazivanje najgorih mogućih scenarija, ocenio je danas francuski portal Medijapar (Mediapart).

Globalna ekonomija sada zavisi od Ormuskog moreuza širokog oko 50 kilometara. Od početka izraelsko-američke ofanzive 28. februara, ova strateška ruta na ušću Persijskog zaliva je postala neprohodna.

Po podacima agencije Blumberg (Bloomerg) od 3. marta, nijedan brod nije prešao tuda gde obično dnevno prolazi 80 tankera sa sirovom naftom.

To je strah koji je decenijama proganjao ekonomiste u svakom sukobu u regionu. Do sada je saobraćaj uspevao da se nastavi, delom zato što Iran nije imao interes da zatvori moreuz koji je koristio za svoj izvoz nafte i time finansiranje režima.

Međutim, pošto je ovaj rat sada egzistencijalan za Teheran, ta opcija zatvaranja moreuza više nije nezamisliva, a Iran je zvanično proglasio zatvaranje.

U praktičnom smislu, za sada prvenstveno strah blokira saobraćaj, iako je Teheran u četvrtak, 5. marta, preuzeo odgovornost za napad na američki tanker za naftu.

Kapetani brodova više ne žele da plove ni Lamanšom iz straha od iranske vojne akcije, ali i zato što osiguravajuće kompanije odbijaju da pokriju ovu vrstu rizika.

Tramp je u utorak pokušao da ublaži strahovanja tvrdeći da Ratna mornarica SAD može da zaštiti trgovačke brodove u Ormuzu ako to bude bilo potrebno. Vašington je čak predložio i alternativni državni sistem osiguranja.

Međutim, te mere, najavljene u žurbi, nisu mnogo ubedljive. Moreuz je i dalje blokiran, i kao rezultat toga, cena robe koja se obično prevozi tuda je naglo skočila, počevši od nafte.

Barel sirove nafte marke Brent iz Severnog mora porastao je sa 70 dolara pre napada na više 82 dolara 5. marta. To povećanje od 17 odsto odmah se odrazilo na cene na pumpama u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Ti poremećaji nisu ograničeni samo na Ormuski moreuz i naftu. Iranski odgovor na američko-izraelske napade je usmeren i na postrojenja za vađenje gasa i nafte.

Katar je, na primer, morao da  2. marta zatvori postrojenje za preradnu prirodnog gasa, najveće na svetu. Ta proizvodna mesta su sada podložna dvostrukom ograničenju - iranskim napadima dronova i raketa, i ograničenim kapacitetima skladištenja na licu mesta, dok je pomorski saobraćaj blokiran.

Posle katarske odluke, cene gasa u svetu su vrtoglavo skočile, daleko više nego cene nafte, jer je Katar ključni dobavljač ovog energenta, posebno za Evropu. Za samo nekoliko dana, evropska cena gasa skočila je za 53 odsto.

To je pogoršano upozorenjem Katara da će biti potrebno najmanje dve nedelje da se ponovo pokrene proizvodnja i još dve nedelje da se dostigne puni kapacitet. Ukratko, izgledi su mračni, ocenjuje Medijapar.

Ti faktori su oživeli strahovanja od onoga što ekonomisti nazivaju "krizom snabdevanja", što se može ukratko sažeti na sledeći način: nafta i gas su manje dostupni, njihove cene naglo rastu, što povećava sve troškove proizvodnje i, na kraju krajeva, potrošačke cene.

Shodno tome, vrednost plata naglo pada, a potrošnja prati taj trend, što dovodi do fenomena "stagflacije" koji kombinuje rastuću nezaposlenost, pad potrošnje i visoku inflaciju.

Persijski zaliv je ključni dobavljač za Aziju, odnosno za "svetsku fabriku". Ali, ostaje pitanje trajanja rata, navodi Medijapar.

Ukoliko se sukob nastavi, proširi i pokača, postoji rizik od pogoršanja poremećaja u snabdevanju gorivom, a scenario stagflacije bi mogao da se ostvari.

Iranski odgovor na američko-izraelske napade je ovu hipotezu učinio više ostvarivom nego što je brzi pad iranskog režima na šta su računale SAD. Otuda i povećanje cena koje bi moglo da dovede cenu barela sirove nafte na gotovo 100 dolara. Ali će tek budući razvoj događaja potvrditi ili opovrgnuti taj scenario.

Zbog toga finansijska tržišta i dalje umereno opadaju, a preovlađujuće osećanje je  neizvesnost.

Nesumnjivo je da će se u Aziji osetiti najveći obim ekonomskog šoka izazvanog ovim ratom.

Kina uvozi polovinu svoje nafte iz tog regiona, a jednu osminu samo iz Irana. Japan je 90 odsto zavisan od tramsporta kroz Ormuski moreuz, Koreja 70 odsto, a Tajvan 60 odsto.

Ako bude teškoća da nafta i gas stignu do tih destinacija, posledice će se osetiti u celom proizvodnom lancu, bilo kroz poremećaje ili značajno povećanje cena. Nešto više od osam desetina tečnog prirodnog gasa koji prolazi kroz Ormuski moreuz namenjeno je Aziji.

Kina ima strateške rezerve za 115 dana. Njen položaj je stoga prilično nesiguran, posebno zato što je njen rast sada spor, a Peking se u velikoj meri oslanja na izvoz industrijske robe da bi ga održao. Kina je već zabranila rafinerijama izvoz dizela i drugog goriva.

Sve u Kini mora biti rezervisano za domaće tržište. Istovremeno, Kinezi zahteve da preusmere tankere za naftu ka svojim lukama, dodao je Medijapar.