Barel nafte tipa "brent" jutros je dostigao cenu od oko 107 dolara, što je najviši nivo od marta 2024. godine kada je cena bila 87 dolara i za danas je najavljen hitan sastanak G7 i Međunarodne agencije za energetiku kako bi se razmotrile opcije za oslobađanje strateških rezervi.
Mada Iran nije zvanično zatvorio Ormuski moreuz, ratna dešavanja su gotovo zaustavila saobraćaj i kompanije su počele da preusmeravaju plovila.
Istorijski posmatrano, ratni sukobi predstavljaju jedan od najvažnijih uzroka naglih i dugotrajnih skokova cena nafte, naročito kada su povezani sa regionima ključnim za globalnu proizvodnju i transport energenata, istaknuto u MAT-u koji izdaju Privredna komora Srbije i Ekonomski institut u Beogradu.
Najznačajniji cenovni šok dogodio se tokom arapsko-izraelskog rata 1973. godine, kada su arapske članice OPEC-a uvele naftni embargo protiv Sjedinjenih Američkih Država i njihovih zapadnih saveznika. Kao posledica toga, cena nafte je porasla sa približno tri dolara na preko 12 dolara po barelu u roku od svega nekoliko meseci. Ovaj događaj je izazvao prvu globalnu energetsku krizu, doveo je do stagflacije u razvijenim ekonomijama i trajno je promenio odnos snaga između proizvođača i potrošača energije.
Drugi veliki skok cena nafte usledio je nakon Iranske revolucije 1979. godine, kada je politička nestabilnost dovela do pada proizvodnje od gotovo 4–5 miliona barela dnevno. Iako je realni gubitak ponude bio delimično nadoknađen od strane drugih proizvođača, panika na tržištu je izazvala porast cene nafte sa 15 na više od 35 dolara po barelu. Ovaj događaj je pokazao da percepcija rizika i očekivanja tržišta mogu imati jednako snažan uticaj kao i stvarni poremećaji u snabdevanju.
Iransko-irački rat (1980–1988) je dodatno destabilizovao tržište jer su obe države bile značajni izvoznici nafte. Tokom tzv. "Tanker rata2, napadi na naftne tankere i infrastrukturu u Persijskom zalivu ugrozili su sigurnost pomorskih ruta, naročito u blizini Ormuskog moreuza.
Kao rezultat toga, cene su ostale visoke tokom većeg dela 1980-tih godina, a tržište je postalo izrazito osetljivo na geopolitičke rizike.
Sličan efekat zabeležen je tokom Zalivskog rata (1990–1991), nakon invazije Kuvajta od strane Iraka. Tada je tržište privremeno obustavljena isporuka nafte iz Iraka i Kuvajta (oko 4,3 miliona barela dnevno), što je izazvalo nagli skok cena sa približno 17 dolara na preko 40 dolara po barelu u svega nekoliko meseci.
Strah od širenja sukoba na Saudijsku Arabiju je dodatno pojačalo tržišnu nestabilnost. Rat u Iraku 2003. godine nije izazvao trenutni šok poput onog iz 1973. ili 1990. godine, ali je značajno povećao dugoročnu geopolitičku neizvesnost. Očekivanja poremećaja u snabdevanju doprinela su kontinuiranom rastu cena tokom narednih godina, što je kulminiralo istorijskim maksimumom od oko 147 dolara po barelu u junu 2008. godine.
"Očigledno je da ratni sukobi utiču na cenu nafte ne samo kroz direktno smanjenje ponude, već i kroz povećanje geopolitičkog rizika, neizvesnosti i troškova osiguranja transporta. Posledično, tržište nafte ostaje izuzetno osetljivo na konflikte u Persijskom zalivu i širem Bliskom istoku. Shodno tome, poslednja ratna dešavanja u tom regionu koja su nastala nakon združenog napada Izraela i Sjedinjenih Američkih Država na Iran u subotu 28. februara, uzrokovala su otežano snabdevanje i posledično porast cene nafte na svetskom tržištu", naveli su analitičari MAT-a.
Iran predstavlja jednog od ključnih aktera na svetskom energetskom tržištu zahvaljujući kombinaciji velikih rezervi fosilnih goriva, izvoznog potencijala i strateški značajnog geografskog položaja. Prema dostupnim procenama, Iran poseduje 9–10 odsto svetskih rezervi nafte i svrstava ga među pet vodećih zemalja po tom osnovu. Istovremeno, sa oko 34 triliona kubnih metara prirodnog gasa, Iran raspolaže drugim najvećim rezervama gasa na svetu, odmah nakon Rusije.
Poseban značaj ima gasno polje South Pars (zajedničko sa Katarom), koje predstavlja jedno od najvećih nalazišta prirodnog gasa na globalnom nivou.
Kao članica OPEC-a, Iran učestvuje u koordinaciji proizvodnje nafte i time ima potencijal da utiče na globalnu ponudu i stabilnost cena. Pre uvođenja međunarodnih sankcija, zemlja je proizvodila oko 3,8 do četiri miliona barela nafte dnevno, dok je izvoz dostizao više od 2,5 miliona barela dnevno.
Sankcije su značajno smanjile ove kapacitete, ali se procenjuje da Iran ima mogućnost da relativno brzo poveća proizvodnju za 1–1,5 miliona barela dnevno u slučaju normalizacije međunarodnih odnosa, što bi imalo direktan uticaj na globalne cene energenata.
Geostrateški značaj Irana dodatno proizilazi iz njegove pozicije uz Ormuski moreuz, kroz koji prolazi približno 17–20 miliona barela nafte dnevno, odnosno oko 20 odsto svetske potrošnje nafte, kao i značajan deo globalne trgovine tečnim prirodnim gasom (LNG). Ovaj pomorski prolaz predstavlja najvažniju energetsku transportnu rutu na svetu, jer povezuje proizvođače iz Persijskog zaliva sa globalnim tržištima u Evropi i Aziji.
Svaka nestabilnost u ovom regionu — uključujući političke tenzije, vojne incidente ili sankcije — ima neposredan efekat na rast premije rizika, transportne troškove i volatilnost cena nafte na svetskom tržištu, istakanuto je u MAT-u.
Pored toga, Iran ima bogata nalazišta uranijuma, kao i nalazišta preko 60 minerala (npr. najveća nalazišta bakra), što ga svrstava u red najbogatijih zemalja po rudnom bogatstvu. Zahvaljujući kombinaciji velikih rezervi, proizvodnog potencijala, geostrateškog položaja koji Iranu omogućava kontrolu ključne transportne rute i politički uticaj u regionu Persijskog zaliva, Iran predstavlja jednog od najvažnijih faktora (ne)stabilnosti svetskog energetskog tržišta.
