Biznis i finansije: U Srbiji se reciklira tek 17 odsto prikupljenog otpada, uglavnom ambalažnog

Procenjuje se da se godišnje gubi 50 miliona evra na sirovinama koje nisu reciklažom izvučene iz otpada, pri čemu ta matematika nije obuhvatila štetu koja se nanosi životnoj sredini i zdravlju stanovništva.

Agencija za zaštitu životne sredine u izveštaju za 2024. godinu navela je da se godišnje u Srbiji stvori gotovo tri miliona tona otpada, od čega komunalna preduzeća prikupe 88 odsto ili 2,89 miliona tona, a reciklira se samo 17 odsto.

Prosek reciklaže u Evropskoj uniji iznosi 44 odsto, a dodatno se spaljuju velike količine otpada radi proizvodnje energije. U Srbiji je takav proces započeo tek pre nešto više od godinu dana, nakon što je krenula da radi prva spalionica u Vinči, koja u toplotnu i električnu energiju pretvara oko 10 odsto otpada ili 288.000 tona.

Smeće uglavnom završava na deponijama bez prethodnog sortiranja, na jednoj od 12 sanitarnih ili na nekoj od 134 opštinske deponije koje ne ispunjavaju uslove za bezbedno odlaganje. Najveći deo neprikupljenog otpada završava na divljim deponijama.

Procenjuje se da u Srbiji ima od 2.500 do 3.500 divljih deponija, iako nezvanični izvori tvrde da ih je daleko više. Na njima se, osim starih guma, bele tehnike i delova nameštaja, nalazi i ambalažni otpad, čija zapremina zauzima gotovo trećinu smeća.

Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, usvojen 2009. godine, propisao je obavezu proizvođača, uvoznika ili distributera da obezbede upravljanje otpadom koji nastaje nakon upotrebe njihovih proizvoda. Prema ustanovljenom principu da "zagađivač plaća", firme su obavezne da finansiraju sistem prikupljanja. Firme tu obavezu delegiraju i plaćaju operaterima sistema, a oni pokrivaju deo troškova prikupljanja koje imaju komunalna preduzeća, sakupljači, ugostitelji, trgovina…

Prema projekciji Agencije za zaštitu životne sredine, u ovoj godini trebalo bi da se prikupi 69 odsto ambalaže i da se reciklira 74 odsto papira i kartona, 50 odsto stakla, 46 odsto metala, 42 odsto plastike i 26 odsto drveta.

"Odgovornost za ambalažu ne prestaje kada se upakovani proizvod plasira na tržište, već tada počinje. U praksi, najveći broj kompanija ove obaveze ispunjava preko ovlašćenih operatera sistema, jer je to model koji omogućava efikasno organizovanje sakupljanja, optimizaciju troškova i postizanje ciljeva na nivou celog sistema. Bez kolektivnog pristupa, ispunjavanje zakonskih obaveza bilo bi operativno i finansijski neodrživo za većinu privrede", rekla je za Biznis i finansije Violeta Belanović Kokir, direktorka Sekopaka, jednog od osam registrovanih nacionalnih operatera ambalažnog otpada

Preduzeća mogu da ispune svoje obaveze na dva načina. Prvi je kroz kolektivni sistem preko operatera, kome se naknada plaća po kilogramu ambalaže a iznos zavisi od vrste materijala. Ovaj model je ekonomski i operativno najefikasniji i obuhvata oko 2.000 kompanija.

Drugi model je plaćanje naknade državi, koji se primenjuje kada kompanija ne ispunjava obaveze upravljanja ambalažnim otpadom.

"Tada preduzeću, na osnovu izveštaja o plasiranim količinama proizvoda, Agencija za zaštitu životne sredine određuje visinu naknade koja se uplaćuje u budžet. Ova opcija obuhvata oko 200 kompanija, ali finansijski je nepovoljnija i ima za cilj da podstakne uključivanje u organizovani sistem. Jer, suština nije u plaćanju naknade, već u stvarnom i merljivom upravljanju ambalažnim otpadom", ukazala je Belanović Kokir.

Prema njenim rečima, sredstva koja operateri dobijaju od kompanija ne uplaćuju u fondove, već se direktno koriste za funkcionisanje sistema upravljanja otpadom. Pokrivaju troškove sakupljanja, transporta, pripreme za reciklažu, sam proces reciklaže, kao i razvoj infrastrukture.

"Ključni problem nije u propisima, već u njihovoj primeni. Kontrola je neujednačena, a ima i firmi koje ne prijavljuju ambalažu i ne ispunjavaju svoje obaveze. To narušava sistem, jer odgovorna preduzeća snose veći teret, dok ona koja izbegavaju obaveze kroz nelojalnu konkurenciju ostvaruju tržišnu prednost. Morala bi da se unapredi kontrola jer rezultati zavise od obuhvata firmi i dosledne primene propisa" , rekla je direktorka Sekopaka i ukazala i na nedovoljno razvijenu infrastrukturu za primarnu selekciju otpada i neujednačene kapacitete lokalnih samouprava.

Direktor Srpske asocijacije reciklera Mihail Mateski kazao je da operateri sklapaju ugovore sa komunalnim preduzećima koja sakupljaju otpad i trebalo bi da ga sortiraju pre predaje reciklerima. Ipak, prema nezvaničnim podacima tog udruženja, od oko 150 javnih komunalnih preduzeća najviše 30 odsto aktivno učestvuje u primarnoj selekciji, kroz odvajanje kontejnera na mestu odlaganja otpada, dok u sekundarnoj selekciji postoje samo 10 do 15 funkcionalnih sortirnica.

"Godišnje u Srbiji na tržište dospevaju proizvodi upakovani u oko 400.000 tona ambalaže, koja nakon upotrebe postaje otpad. Po materijalima, okvirne količine papira i kartona su oko 125.000 tona godišnje, plastike 100.000 tona, oko 80.000 tona stakla, isto toliko drveta i oko 20.000 tona metala. Preradi se najviše papira i kartona, oko 95 odsto, blizu je i plastika uključujući i folije, sa oko 80 odsto", istakao je Mateski.

Dodao je  da se male količine skupljaju preko komunalnih preduzeća, iz otpada koji generišu građani. Primer su plastične PET boce, jer samo 20 odsto do 30 odsto dolazi na reciklažu nakon selekcije u komunalnim preduzećima.

Mateski tvrdi da su kapaciteti reciklera više nego dvostruko veći od količina koje se sakupe. Mogu da prerade papira i kartona do 400.000 tona godišnje, plastike i do 120.000 tona, pa su primorani da uvoze ambalažni otpad iz zemalja u okruženju.

Recikleri kao i operateri, godinama unazad zalažu se za uvođenje depozitnog sistema, koji bi pomogao da se građani motivišu i vraćaju ambalažu koja preostane nakon upotrebe proizvoda.

"Taj sistem kaucije omogućio bi izuzetno visok stepen sakupljanja ambalažnog otpada, preko 90 odsto od količina koje se stavljaju na tržište. Takođe bi obezbedio visok kvalitet sakupljenog otpada, gotovo pripremljenog za reciklažu u materijale koji su u kontaktu sa hranom. Uticao bi i na brzu promenu svesti građana da je ambalažni otpad resurs i sirovina za nove proizvode. Postigao bi se rezultat da domaćinstva višestruko povećaju primarnu selekciju i ostalih tipova ambalažnog otpada", uveren je Mateski.

Cene koje recikleri plaćaju za sakupljen ambalažni otpad, kako je rekao, variraju u skladu sa berzanskim kretanjima sirovina, stanjem na tržištu u Srbiji, sa kvalitetom i količinom. Za papir i karton okvirno se plaća od 5 do 15 dinara po kilogramu, dok plastika vredi od 15 do 30 dinara. Uz to, sakupljači i komunalna preduzeća dobijaju od operatera sistema dodatne naknade za sakupljanje ambalažnog otpada, koje se kreću od pet do 15 dinara po kilogramu, u zavisnosti od tipa materijala i količina.