Nemački mediji: Srbija se nije suočila sa prošlošću

Mnogi slušaoci su bili indignirani, provladini mediji su zapenili, a tabloidi su književnicu nazvali monstrumom, piše Velt i postavlja pitanje - kako se sve to uklapa u navodnu proevropsku orijentaciju Srbije. 

Kako prenosi Dojče vele, u tekstu se opisuje Beograd, koji je po oceni svetskih blogera danas "novi Berlin, kada su u pitanju žurke", "istinski berlinska opuštenost" u kafani koja je i nazvana po glavnom gradu Nemačke, kao i dešavanja u obližnjem Kulturnom centru Grad gde se organizuju koncerti i debate LGBT zajednice.

Ali, njihovi učesnici deluju često uznemirujuće krhko, dodaje list, jer u blizini čekaju testosteronske grupice ćelavih i kuglastih glava u Adidas-trenerkama da bi u takozvanom Beogradu na vodi – koji je beogradski centar Berlina – pokupili taksijem one imućnije, onu blaziranu mladež koja očigledno zaradjuje više od prosečnih 300 evra mesečno...

Uz opis žena kojima su "plastični hirurzi pretvorili usne u pačje kljunove" i koje se "permanetno pridržavaju za bicepse svojih mladjanih muških pratilaca" Velt dodaje da bi lepo bilo znati šta su njihovi očevi radili za vreme ratova koje je raspirio Slobodan Milošević i  kako su uspeli da dodju do svog bogatstva usred ojadjenog društva.

Opisujući i taksiste, Velt navodi da strani gosti koji se, kada stignu do cilja vožnje, ne slože sa ogromnom dinarskom cenom, jednostavno bivaju vraćeni kroz čitav grad na mesto odakle su krenuli, besplatno i u znak prezira. To što pri tome vozači troše vreme i benzin i što drugi turisti, znajući za taj spektakl, radije ne uzimaju taksi, ne shvata se kao ludilo koje šteti poslu, dodaje list.

Jedna od gošći u alternativnom lokalu u Savamali ima za to i objašnjenje -  u pitanju je regionalni kamikaza-mačizam koji se bazira na arhaičnim predstavama o dostojanstvu, piše Velt.

Taj arhaični mačizam, stariji je od svih šefova vlada i promena režima i u kič isklesan u filmovima Emira Kusturice, nekada omiljenim na Zapadu, dok je za razliku od toga, u pametnim savremenim romanima jednog Vladimira Pištala ili Vladimira Arsenijevića opisan kao krvno balkansko zlo, kao mentalna prepreka individualnom i društvenom sazrevanju, dodaje Velt.

"Ironija istorije je da su Miloševićevi propagandisti iz Beograda (medju kojima je bio i aktuelni predsjednik Aleksandar Vučić) nekada tvrdili da Srbija brani hrišćansku Evropu od muslimana, a danas se u centru Beograda izvodi veliki gradjvinski projekt s podrškom iz Abu Dabija", piše Velt.

O skandalu koji je u Beogradu izazvao nastup Herte Miler piše i Frankfurter algemajne cajtung koji podseća da je ova književnica tokom devedesetih godina u više eseja izrazila svoju saglasnost sa bombardovanjem SRJ 1999.

Navodeći njene reči da "onaj ko za devet godina povede četiri rata, ko pravi groblja sa pragmatizmom nekoga ko asfaltira ulice, ko je navikao da ubija kao što ispija čašu vode, nije neko do koga se može dopreti rečima", list dodaje da je upitana da li i dalje stoji iza tih reči književnica u Beogradu "odgovorila potvrdno i hrabro , pomenuvši patnje koje su Srbi naneli sebi i drugima", kao i "užasan nacionalizam za koji je odgovorna i Srpska pravoslavna crkva".

Opisavši kako su posetioci počeli da negoduju i napuštaju salu, autor pominje da u Srbiji "nisu sve samo Srbi koji su uljuljkani u agresivno samosažaljenje (Emira) Kusturice ili razbijačko novinarstvo kojem kulja pena na usta" i navodi primere jednog "liberalnog publiciste" koji primećuje da su se "Srbi fino raskomotili u ćošku istorije rezervisanom za žrtve" – i onda je došla "ta Nemica, pri tome dobitnica Nobelove nagrade, koja kaže: Srbi su krivi za sve što ih je snašlo na kraju 20. veka, a medju njima posebno – Srpska pravoslavna crkva".

Zaključak autora je "kćerka jednog SS-vojnika pokazala je srpskom društvu ogledalo, a mnogi koji su se u njega zagledali, videli su samo jedno ružno iskeženo lice – i pobrkali ga sa licem Herte Miler", prenosi Dojče vele.