Nakon usvajanja nove Medijske strategije

Optimizam bez pokrića

Očekivanja od Medijske strategije 2020 - 2025. su od samog starta bila postavljena vrlo visoko. Svi učesnici u procesu su neretko isticali njen značaj u unapredjivanju medijske scene i otklanjanju svih nedostataka koji su proistekli u prethodnom periodu. Slična očekivanja su dolazila i od OEBS-a koji je pratio i podržavao ceo postupak.

Sama premijerka Ana Brnabić neretko je isticala "inkluzivan proces" donošenja ove Strategije, jer je u pisanju učestvovalo po devetoro predstavnika države i medijske zajednice, a odluke su se donosile konsenzusom. Predsednica Vlade je veoma često na razne vrste kritika, iz domaćih i medjunarodnih krugova, na račun medijske scene u Srbiji, navodila da će se sa usvajanjem Medijske strategije stvoriti neophodni preduslovi za reforme koje će značajno podići nivo medijskih sloboda.

Medijska zajednica je bila nešto umerenija uz domainantan utisak da je ovakav dokument neophodan ukoliko se želi da se uočene anomalije u funkcionisanju medijskog sistema isprave i omogući izbalansiranije informisanje gradjana Srbije.

Vlada Srbije je, posle mnogo peripetija, zastoja pa i otvorenih nesporazuma, usvojila krajem januara Medijsku strategiju, odnosno "Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji", za period 2020-2025. godine i tako je upisala još jedan "krstić" na putu evrointegracija a ekspert Evropske komisije Frančesko Šakitano je krajem novembra u izveštaju Nacrt medijske strategije ocenio kao "dobro napisan i struktuiran".

Iz ovog ugla gledano, svi trebalo da budu zadovoljni jer, eto, sa Medijskom strategijom se stvaraju uslovi da se reformom sistema javnog informisanja krene maltene još sutradan i donošenjem novih ili dopunama i izmenama starih zakona stvori znatno povoljniji legislativni okvir pre svega za ostvarivanje javnog interesa.

Da li je, medjutim, ovo optimizam bez pokrića, kako smatraju pojedini kritičari ili će medijskom scenom Srbije, implementacijom Medijske strategije početi zaista pravi zaokret u ostvarivanju višeg stepena slobode izražavanja?

Krenimo od vremenskog okvira. Pod pretpostavkom da do kraja tehničkog mandata ova Vlada usvoji Akcioni plan iz kojeg bi se preciznije moglo reći kakvi su rokovi predvidjeni za primenu rešenja iz Medijske strategije, sasvim je izvesno da je potrebno odredjeno vreme da se rešenja pretoče u zakone. Podsetimo se, prethodna Medijska strategija usvojena je 2011. godine za period do 2016., a set zakona Zakon o javnom informisanju, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnom servisu ussvojeni su tek 2014, godine. Dakle, bilo je potrebno tri godine da se strateška rešenja pretoče u zakonodavni okvir.

Srbija se upravo nalazi pred izborima i ako se uzme u obzir da potom sledi formiranje nove Vlade, period godišnjih odmora, nerealno je očekivati da će potonje Ministarstvo kulture i informisanja moći da počne da se bavi ovim poslom pre poslednjeg tromesečja ove godine.

Koliko će toj vladi biti potrebno za implementaciju Medijske strategije 2020 – 2025. nezahvalno je prognozirati jer se radi o komplikovanom procesu koji podrazumeva najpre formiranje radnih grupa za izmene i dopune ili donošenje novih zakona, uobličavanje novih rešenja, do njihovog usvajanja. najpre u Vladi, a potom i u Skupštini Srbije. Ostaje nada da neće, kao u prošlom turnusu, za put od Strategije do zakona biti potrebno tri godine ali je neosporno da nije moguće, čak I da postoji takva volja, zbrzati ceo ovaj postupak u nekoliko meseci.

Čak da se implementacija Medijske strategije 2020-2025. sprovede u optimalnom roku, tek onda dolazimo do ključanog problema, a to je – primena. Ovo je ključni segment na koji ukazuju mnogi akteri na medijskoj sceni tvrdeći da uzrok postojećeg stanja nije ni u prošloj strategiji, ni u postojećim zakonima prozišlim iz te strategije, već upravo u devastiranju zakonskih rešenja u praksi.

Najbolji primer je projektno sufinansiranje sadržaja od javnog interesa. Mnogobrojne analize pokazuju da je prvobitni naum da se umesto državnog finansiranja uvedu konkursi kao bolji i efikasniji način da se u medijima osigura ostvarivanje javnog interesa, pretvoren u suštinsku suprotnost. Ne samo da su sredstva dodeljivana mahom medijima bliskim vlastima, već se ogroman novac odlivao ka tabloidima koji su u isto vreme, prema odlukama Komisije za žalbe Saveta za štampu gotovo svakodnevno kršili Etički kodeks novinara Srbije i srozali profesionalne standarde na nezapamćeno niski nivo.

Teorija i praksa

I razvlašćivanje države kroz privatizaciju pretvorilo se u svoju suprotnost. Država se povukla iz vlasništva u medijima ali medijska scena nije postala privatizacijom kvalitetnija. Naprotiv, pre svega lokalne i regionalne medije pokupovali su pojedinci koji nisu imali cilj da se posvete medijskom biznisu i poboljšaju informisanje gradjana. Privatizovani mediji su uglavnom postali oglasna tabla vladajuće stranke, a kao neslavan rekorder upisan je Radojca Milosavljević, biznismen iz Kruševca, koji je na volšeban način kupio dvadesetak lokalnih televizija koje imaju jednu zajedničku tačku u uredjivačkoj politici: nekritičku privrženost politici Srpske napredne stranke (SNS).

Prirodu medijskog sistema u Srbiji možda najbolje karakteriše pad rejtinga na gotovo svim relevantim tabelama organizacija koje se bave slobodom izražavanja. Poslednji primer je analiza Reportera bez granica (RSF) prema kojoj je Srbija svrstana u “hibridne države” kada je u pitanju sloboda medija.

Analizirajući sve ove aspekte, ono što se nameće kao zaključak je da usvajanje Medijske strategije 2020-2025. nije nikakva garancija da će u Srbiji medijska scena postati kvalitetnijom kada je u pitanju ostvarivanje javnog interesa. Vlast mora praktično da pokaže posvećenost medijskim reformama, a strategija, kao neobavezujući document je tek početni korak.

Imajući u vidu, medjutim, praktičan odnos pre svega vladajuće Srpske napredne stranke prema slobodi medija, nema mnogo razloga za optimizam da će se prilike na srpskoj medijskoj sceni promeneiti na bolje, bar ne u neko dogledno vreme. Upravo zbog toga, značaj usvajanja Medijske strategije 2020-2025. valja isključivo ocenjivati iz tog ugla.

Autor:
Vukašin Obradović