Analiza: Ubrzano propadanje

Svaki deseti lokalni medij u Srbiji može da preživi naredna tri meseca, dok trećina njih ne zna šta će ni za mesec dana, pokazalo je istraživanje udruženja lokalnim i nezavisnih medija u Srbiji Lokal press. Ovo poslovno udruženje  okuplja novine i internet portale van Beograda ili one koji su, ako rade u glavnom gradu Srbije, ograničeni samo na teritoriju Beograda.

Osnovni nalaz onog istraživanja nije posebna novina, ali je rad tokom epidemije izazvane korona virusom i vanrednog stanja zaoštrio probleme. Stvari su se, izmedju ostalog, pogoršale zbog organičenog kretanja, pada prodaje novina i promene oglašivačkih ugovora. Neki su mediji bukvalno ostali bez stalnih prihoda, pa su bili prinuđeni da obustave štampana izdanja. Portali, samostalni mediji ili kao prezentacija štampanog izdanja, povećali su broj poseta i posetilaca, ali to im to nije uvećalo prihode. Naprosto, već nekoliko meseci tržište oglasa je zamrlo, posebno lokalnih.

Poznavaoci medijskih neprilika u Srbiji pomalo cinično ističu da su lokalni mediji iz "korpusa nezavisnih "uspeli da prežive sve političke viruse, pa će prebroditi i ovaj period. Gašenje štampanog izdanja Vranjskih i praktično bankrot kragujevačke (Nezavisne) Svetlosti samo su kamičak u cipeli onih koji, sa koronom ili bez nje, preživljavaju – eliminacijom profesije.

Većina lokalnih medija postala je propagandni servis vlasti i ekonomskih moćnika. Sprega vlasnika medija i lokalnih politčkih i ekonomskih centara moći sa lokalne scene eliminiše sve one koji pokušavaju da opstanu na uređen način, dakle vestima ne PR-saopštenja, istraživačkim pričama, prodajom, oglasima i projektima od javnog interesa. Za takve medije u Srbiji, naprosto, nema interesovanja, bar na mestima gde se donose ključne odluke o novcu.

“Alternativni” način opsatanka i rada bez samo/cenzure i uticaja snažnih klika je vlasnik/izdavač koji ne postavlja pitanje troškova profesionalnog rada medija. Primer koji to potvrđuje je portal “Južne vesti”, koji radi profesionalno zahvaljujući činjenici da ih osnivači ne ostavljaju na cedilu. Opet zahvaljujući toj poziciji i dobrom sadržaju, oni su u prilici da konkurišu kod domaćih i stranih organizacija i institucija za projekte, što opet uvećava kvalitet i održava sam medij.

No, to je situacija o kojoj većina može samo da sanja. Najuticajnije lokalne medije u Srbiji poseduje nekoliko porodica, koje su u bliskoj vezi sa vladajućom strankom ili su njen deo. Najpoznatiji “tajkun” koji je kupio na javnom nadmetanju više lokalnih i regionalnih RTV-stanica je Radoica Milosavljavić, kojem je to pošlo za rukom iako zvanično nije posedovao potreban kapital! Medju porodicama koje imaju ogroman uticaj na mediji, naročito one lokalne, je porodica šefa srpske Bezbednosno informativne agencije (BIA) Bratislava Gašića.

Za te nazovi medije nema zime sve dok se drže devize “gde vlast, tu i ja”, kao prirepak, megafon, PR-služba. Zbog toga su njihovi programi, a često i projekti, posebno oni koji se sufinansiraju iz lokalnih budžeta, satkani od izjava i priča lokalnih političara na vlasti i vlasnika moćnih kompanije, bez analize i kritike. Takav način “izveštavanja” u svakom uređenom društvu bio bi smrt medija, ali u Srbiji je to “slamka spasa”, ali samo za malobrojne zaposlene i same te firme, ne i za profesiju.

U Srbiji, koja ima manje od sedam miliona stanovnika, postoji na hiljade medija. Zvanično registrovano je više od dve hiljade, dobrim delom lokalnih, a nezvanično još toliko, pošto dnevno niču portali za jednokratnu upotrebu, izbornu kampanju ili neku drugu promotivnu aktivnost. Postoji na hiljade tih lokalnih elektronskih oglasnih tabli koje su u sferi van regulacije i na siromašnom tržištu umesto tržišne stvaraju ulizivačku utakmicu, a umesto profesije ulizivačko novinarstvo.

Problem je, naravno, što i političke partije koje pretenduju na vlast uglavnom smatraju da su mediji u njihovoj službi. Na sličan način to gledaju vlasnici medija i urednici koje oni postavljaju, pa se ta simbioza održava čak i kada se politički akteri promene. U njoj stasavaju nove generacije koji ne razlikuju novinarstvo od PR-službe. Recept nije lokalni, već nacionalni.

Da na ovdašnjem medijskom tržištu postoje i lokalni mediji koji publici nude mnogo više od izjava vladajućih političara, svedoči i činjenica da su među dobitnicima uglednih nagrada za novinarstvo često priče lokalnih medija i novinara. Uprkos tome što oni koji rade profesionalno zarađuju jedva 200 evra mesečno! I uprkos tome njihovi mediji jedva preživljavaju. Pri tome su svi krajem 2018. dobili dramatično upozorenje šta im se može dogoditi ako nastave sa poslom mimo interesa moćnika - proći će kao Milan Jovanović, novinar lokalnog portala Žig info iz opštine Grocka koja pripada Beogradu. Jovanoviću je tokom noći zapaljena kuća, a on i supruga su slučajno izbegli smrt.

Ovaj novinar se našao na meti predsednika opštine Dragoljuba Simonovića, visokog funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke, kog je Žig info sumnjičio, sa obimnom dokumentacijom, za brojne malverzacije. Ni pre ni posle napada na novinara Jovanovića nadležne institucije nisu sprovodile istrage , iako je reč o navodima o milionskim zloupotrebama.

“Slučaj Jovanović” obišao je svet, ali u Srbiji je “poučan” primer kako ne treba raditi, baš kao i još nerasvetljeno ubistvo iz 2001. novinara Milana Pantića koji je, kao dopisnik iz Jagodine, dirnuo u osinje gnezdo privatizacije nekadašnjih moćnih kompanija u tom kraju.

Autorka  Jelka Jovanović, novinarka