Stručnjaci: Da je nama medijske pismenosti...

Sigurno je da će mnogi biti sumnjičavi prema podatku koji kaže da savremeni čovek provodi čak oko 70 odsto budnog vremena uz medije, svesno ili automatski zaprimajući poruke koje oni šalju. Više vremena provodimo uz medije nego razmenjujući reči i emocije sa svojim partnerom, decom i prijateljima. Razlike koje, u tom pogledu, postoje između razvijenih i nerazvijenih zemalja se smanjuju, jer je tehnologija komunikacije uznapredovala i pojeftinila.

Nije više ni neobična, a svakako nije nemoguća scena u kojoj mladi čoban u neidentifikovanim brdima, okružen ovcama i vernim psom, sedi zagledan u svoj mobilni telefon, lajkujući post drugara iz razreda ili nekoga njemu potpuno nepoznatog lika u „realnom“ svetu. Možda sasvim slučajno, kliktanjem na neki link, uroni u izvorište saznanja koje mu može promeniti život, ili promeniti njegov odnos prema svetu. Ukoliko je to izvorište krcato kvalitetnim i verodostojnim sadržajima, veće su šanse da se našem čobanu život promeni nabolje, da realno sagleda sebe i svoje mogućnosti i donese dobre odluke. Ukoliko naleti pak na neku internetsku lavinu dezinformacija i spinovanja, možda će sići sa brda, uzeti đedovu kuburu i ubiti suseda koji je druge vere, ili krenuti u veliki grad da likvidira lidera opozicije. Pored toga, uronjen u medijski svet može da ne primeti da su mu se ovce raštrkale po celoj planini.

Mnogo se pričalo o uticaju modernih tehnologija na velike migracije: naravno da će se za pomeranje sa mesta nesrećnog življenja ljudi mnogo lakše odlučiti ako im neko medijem posreduje da se tamo negde daleko, u okruženju osamnestovekovnih divnih građevina, bivstvuje neuporedivo bolje i udobnije. Da negde tamo daleko ne trebaju pilule za spavanje. Naravno da je uz pomoć informacija dobijenih posredstvom medija (mobilnog telefona) mnogo lakše prelaziti sve te silne gudure i granice, u potrazi za boljim životom. U takvim, ekstremnim situacijama posebno je na ceni pouzdana, proverena informacija, koja je zlata vredna. Životna ugroženost vam instinktivno ne dozvoljava da poverujete nekakvom putopisnom „Informeru“ i da zalutate na stranputicu na kojoj će vas sačekati evropski desničari i prebiti, a policija potom uhapsiti i deportovati.

No, vratimo se na onih 70 odsto, koje izazivaju nevericu. Možda će ovaj podatak, dobijen istraživanjem recentnih ljudskih rutina, izgledati manje čudno ako kažemo šta se sve podrazumeva pod pojmom „medij“. Jedna definicija veli da je u pitanju „sredstvo koje posreduje u opštenju između autora poruke i primaoca“. Po toj definiciji, mediji su i one klasične platforme, kao što su štampa, elektronski mediji, internetski portali, u poslednje vreme i društvene mreže – ali su istovremeno mediji i – knjige, muzika, filmovi, bilbordi, reklame... Neki teoretičari idu i korak dalje, pa će reći da i sami ljudi mogu imati funkciju medija. Ako vam neko prepričava sadržaj vesti, članka ili filma, on je takođe sredstvo za prenos poruke koju je neko drugi kreirao, bez obzira na to što u poruku ubacuje i vlastita značenja.

Ako stvari dovedemo do krajnosti, medijem možemo recimo smatrati i vašeg dedu koji vas je onomad pohranio na koleno i pripovedao priče o četnicima i partizanima tokom Drugog svetskog rata. Njegovo neposredno iskustvo je, po definiciji, veoma ograničeno i on će vama preneti, i to u mnogo većoj meri, i poruke dobijene iz medija, shvaćenih u najširem smislu te reči. Autor ovih redova je svedok kako su bake i deke postepeno, ali nepokolebljivo osamdesetih menjali sopstvena sećanja na Drugi svetski rat i postratni period u skladu sa transformacijom odnosa prema tom razdoblju u mejnstrim medijima, odnosno u skladu sa – neki će reći – revizijom istorije koja je tada započela.

Iako se pod pojmom „medijska pismenost“ u savremenom svetu podrazumeva sve i svašta, ipak se može – pojednostavljeno – reći da je ovaj pojam pre svega odgovor na eksploziju tehnologije i medijskih sadržaja kojima smo danonoćno, bez prekida, direktno ili indirektno, izloženi. Što se više proširuje definicija medija, to više i sam pojam medijske pismenosti postaje obuhvatniji, pa se može čak reći da je on sinonim za školu kritičkog mišljenja, odnosno kritičkog poimanja sveta u kojem živimo. Dakle, savremeni čovek, prema ovom konceptu, valja da sve procenjuje i važe u okeanu medijskih sadržaja u kojem svi plutamo, i da ni u šta nema beskrajno poverenje, bilo da je u pitanju klasičan medij ili njegov deda, bilo da je u pitanju „sto puta ponovljena istina“.

Medijska pismenost je i odgovor na komercijalizaciju medija, koji u savremenom svetu uvek žele nešto da vam prodaju. Neki valjanu, neki izvrnutu informaciju, neki ideološki stav, neki robu, a neki jeftinu propagandu. Nekada na svesnom, nekada na podsvesnom nivou. Koliko samo bespotrebnih stvari imamo u kući zahvaljujući reklamnim porukama! Koliko raznih lekovitih preparata držimo u ladicama, potpuno uvereni da nam oni pomažu! Ali, u svetu savremenih medija mi nismo samo kupci već smo i roba. Društvene mreže su napravile milijardijski biznis zahvaljujući tome što trguju našim prisustvom i informacijama o nama, koje im dobrovoljno dostavljamo. Propagandni mediji prodaju svoje recipijente vlastima ili korporacijama. Mi smo u igri i onda kada mislimo da nismo. I toga moramo biti svesni. I ne, nije medijska pismenost ako izbegavamo medije i kažemo da nikome ne verujemo jer svi lažu – i to je „nepismeno“. I u to neko želi da poverujete.

Kada već nismo svi, hvala bogu, severnokorejski diktatori i ne pada nam na pamet da zbijemo slobodu govora u konzervu, kada znamo da je ta sloboda ogromno civilizacijsko dostignuće, uza sve benefite i mane, kada već ne možemo mnogo, regulativom i samoregulativom, da promenimo medije – hajde onda da promenimo sebe. I da promenom sebe povratno nabolje promenimo medije. To je zapravo ključ medijske pismenosti: hajde da kroz obrazovni proces, neformalne edukacije, uz pomoć javnih medijskih servisa, esnafskih i drugih udruženja – podignemo nivo medijske pismenosti i doprinesemo da se društvo medijski vakciniše, da stekne antitela koja će mu pomoći da se lakše izbori sa ogromnim mogućnostima medijske manipulacije u savremenom svetu, na koju čovek nije, itekako nije imun, čak i ako je siguran da jeste. Da bi se stvorila antitela, građani – odnosno dobar deo njih – treba da imaju svest o tome šta su mediji, kako oni funkcionišu, kakav je odnos medija i politike, medija i korporacija, kako mediji utiču na društvo. Moraju da stekne veštine kako da prepoznaju verodostojne informacije, odnosno kvalitetan medijski sadržaj, da bi na osnovu njih donosili važne životne odluke u skladu sa svojim interesima, a ne interesima političara ili korporacija. Da im niko ne prodaje – kako veli ona uzrečica – rog za sveću.

Dobra je vest da se u državi Srbiji sprovode razni programi medijske pismenosti, ali se ipak čini da se vlast opire da ovom pitanju posveti veću pažnju, i pored pritiska međunarodnih organizacija. Pomaci su milimetarski. Možda je razlog tome što vlast, makar na intuitivnom nivou, shvata da bi joj viši nivo medijske pismenosti isekao granu na kojoj sedi. Zamislimo samo da se država odluči da na javnim medijskim servisima omogući, i to u udarnom terminu, emisije koje bi na moderan način promovisale medijsku pismenost. Da, recimo, gledamo priloge koje izrađuju fekt-čeking organizacije koje postoje u Srbiji i rade vrlo dobar posao. Da nam eksperti otkrivaju koliko nas i na koji način mediji lažu i varaju. Kakav bi to bio napredak, posle toga mnoge stvari ne bi bile iste! Kakav bi to bio fantastičan doprinos medijskoj pismenosti i demokratizaciji društva! I kako bi sve to povratno uticalo na medijsku scenu!

Za kraj, podsetimo se šta je napisao naš nobelovac Ivo Andrić, još onomad: „Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji misli da je sve što pročita istina“. Napisao je još i ovo: „Kako štetni i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka“.

Zato, ne verujte ni ovom tekstu bez rezerve! A da vam se ovce ne bi raštrkale po planini, skinite se malo sa društvenih mreža!

Autor: Nedim Sejdinović