Analiza: Medijska pismenost - kaskanje u galopu

Teoretičari medija postigli su saglasnost oko toga da se pod medijskom pismenošću podrazumevaju razvijene kompetencije (sposobnosti) kako kod onih koji medije proizvode, tako i kod onih koji medije konzumiraju.

Na toj platformi kreirani su i program i planovi delovanja za izgradnju medijskih kompetencija, odnosno postizanje visokog nivoa medijske pismenosti na globalnom nivou.

Ono što bi moderni pedagozi trebali da poznaju jesu upravo načini i metode kako decu i mlade ljude podučavati medijskoj potrošnji i medijskoj proizvodnji. Dete, dok odrasta i formira svoj svet, podjednako je i potrošač medija ali i proizvođač sopstvenih poruka. Savremeno društvo, ali i porodica, sve intenzivnije proizvode medijske sadržaje, a najmlađa populacija biva izložena narastajućoj bujici i okeanima sadržaja, poruka, simbola… U svetu koji je odavno postao prenaseljen informacijama, sposobnost plivanja u okeanima informacija postala je egzistencijalna, a moć pojedinca da stvori ili rastumači smisao i značenje ključna je za opstanak.

Pitanja medijske pismenosti odavno su aktuelizovana na globalnom nivou ali i u nacionalnim obrazovnim, medijskim i društvenim agendama. Balkanska društva, među kojima je i Srbija, pokazuju izvesne znake napredovanja, ali još uvek nedovoljne da se nivo implementacije medijske pedagogije može smatrati zadovoljavajućim. Mnogo vremena je potrošeno da shvatimo da nam je medijska pismenost potrebna kao i opšta funkcionalna pismenost, a potom smo izgubili vreme tražeći najpodesniji model implementacije programa medijske pismenosti u školske sisteme.

Evropski obrazovni sistemi prepoznaju dva dominantna modela jačanja medijskih kompetencija mladih ljudi. Jedan podrazumeva da se medijska pismenost mora uključiti u školske programe kao poseban, obavezan nastavni predmet te da se, kao takav, u potpunosti bavi jačanjem medijskih kompetencija učenika. Drugi sistem podrazumeva da se, prethodno izrađeni kjurikulumi medijske pismenosti, trebaju adekvatno ugraditi u već postojeće predmete u osnovnim i srednjim školama – maternji jezik, informatiku, psihologiju, sociologiju…

Pokušaji da se nađe treće rešenje vode do toga da se u srednjoj školi već pojavljuju kao izborni predmeti posebni predmeti koji obrađuju komunikacije, društvo i kulturu. Svaki od ovih modela bio bi veliki pomak samo pod uslovom da se obimnije, intenzivnije i u potpunosti primenjuje, što ni u Srbiji ni u regionu nije slučaj.  

Medijska pismenost se razvija i jača i u nastavnim planovima visokoškolskih ustanova koje obrazuju akademske kadrove za rad u oblastima medija, komunikacija, kulture, a takvih ustanova i programa nema baš mnogo u Srbiji. Programi žurnalistike, odnosa s javnošću, marketinga na srpskim fakultetima pružaju solidne mogućnosti studentima da nauče sve aspekte masovnog komuniciranja, a posebno medijske produkcije. Kritički pristup i jačanje kompetencija za kritičku analizu i kritičko kreiranje sadržaja postali su važan zadatak i za fakultetske pedagoge i za studente. Savremeni mediji zahtevaju da se svršeni student brzo i efikasno uključe u proces proizvodnje medijskih sadržaja pa je otuda presudna sposobnost medijskih pripravnika da svoje kompetencije za kritičku produkciju efikasno primene u praksi.

Ono što, medjutim, zabrinjava na nivou visokog obrazovanja jeste činejnica da se sve manji broj budućih brucoša opredeljuje za studije novinarstva. Zbog svih rizika koje ova profesija nosi, ali i nezavisnog društvenog položaja profesije, novinarstvo više nije tako privlačno zanimanje, osim retkim entuzijastima. Iz tih razloga neki fakulteti smanjuju upisne kvote na smerove novinarstva, a neki ih i gase. To će, svakako, smanjiti broj visoko obrazovanih kadrova u medijima i pogoršati obrazovnu strukturu zaposlenih u medijskoj indusrtiji na srednji i duži rok.

Sa druge strane, fluktuacija maldih brucoša usmerena je iz novinarstva u srodne susedne profesije – marketing i odnose s javnošću. Reklo bi se da su to slične i lepe profesije, ali daleko je to od istine. I marketing i odnosi s javnošću, sa stanovišta medijske pismensoti, dijametralno su suprotni novinarstvu upravo zbog svoje intencionalnosti i usmerenosti ka persuaziji. I marketing i odnosi s javnošću se bave plasiranjem željene slike a ne objektivne slike sveta oko nas.

Osnovni postulati novinarstva su u objekciji, tačnosti koje su utemeljene na dubokim unutrašnjim i etičkim načelima profesionalaca koji ih praktikuju. Medijska pismenost za kritičku potrošnju upravo ih tome uče. Nažalost tržišne (ne)prilike su takve da u ovom vremenu dominiraju profesije zasnovane na principima takozvane industrije svesti, a propadaju profesije zasnovane na istini. Mladi ljudi, budući student posebno, to veoma dobro razumeju i nisu spremni da rizikuju tamo gde su problemi veliki a norme nedorečene ili ne postoje.

Koncepcija medisjke pismenosti neće ništa novo doneti niti promenti ako se njome ne budu istinski i svojski bavili donosioci odluka, kreatori javnih politika i društvo u celini. Kao i u ostalim sektorskim politikama i u ovoj (a ona pripada prevashodno obarzovanju i kulturi) mora se jačati strateška usmerenost, definisati dugoročni ciljevi i efikasne mere. Programi za jačanje medijskih kompetencija mladih ljudi, ali i odraslih, moraju naći svoje bolje i veće mesto u obrazovnim programima osnovne i srednje škole. Kritička analiza medijskog diskursa, ali i jačanje kapaciteta za kritičku proizvodnju, moraju postati centralna aktivnost učitelja, nastavnika i profesora. To iziskuju nadolazeće tehnologije medijske industrije i posebno razvoj novih medija, digitalnih i mobilnih sadržaja koji nezaustavljivo prodiru u živote, kulturu i svest svih nas, a posebno mladih ljudi.

Boban Tomić, profesor, Visoka škola za komunikacije