Pravo na slobodu izražavanja novinara u eri moderiranja sadržaja – fakat ili opsena?

Kako su privatne tehnološke platforme povećavale svoju publiku širom sveta i postajale sve moćnije i uticajnije na javno mnjenje, tako i odluke koje interno donose o tome kako da moderiraju sadržaj koji se pojavljuje na njihovim platformama postaju sve važnije za zaštitu slobode izražavanja i pristupa informacijama u digitalnom obliku. Način na koji ove platforme donose odluke o potpunom uklanjanju ili smanjivanju obima sadržaja koji klasifikuju kao dezinformacije zahteva transparentnost i odgovornost kako bi se osigurala zaštita prava na slobodu izražavanja, ali i stvaranje ekosistema informacija koji ove platforme omogućavaju. Čak i odluke o tome koji se sadržaj prikazuje korisnicima i kako (na primer, rangiranje takozvanih fidova (feed)) imaju dobrani potencijal da utiču na moderiranje slobode izražavanja i pristupa informacijama.

Međutim, kako za sada stvari stoje, u retkim se slučajevima standardi zajednice koje sprovode ove kompanije slažu sa domaćim zakonskim odredbama koje regulišu, na primer, govor mržnje ili propagandu. Ovu tezu potkrepljuje istraživanje koje je objavljeno u ,,Međunarodnom časopisu o prevenciji nasilja’’ (International Journal of Bullying Prevention), a koje je takođe otkrilo da neciljano ili neproporcionalno moderiranje sadržaja nesrazmerno utiče na marginalizovane osobe, uglavnom zanemarujući njihova iskustva na društvenim medijima.

Iako je važno osigurati da države ne prilaze posrednicima kao što su platforme društvenih medija kako bi pokušale da uklone onlajn sadržaj van granica zakona, sve je očiglednije da postoji potreba za većim nadzorom nad odlukama koje ove kompanije donose, a koje nesumljivo utiču na osnovna prava i slobode.

U tom pogledu, izrazito je ilustrativan i poučan slučaj iz sudske prakse Francuske, koji je poznat pod nazivom UEJF protiv Tvitera (UEJF v. Twitter).

Naime, prema opisu iz baze sudskih presuda koju vodi Univerzitet Kolumbija, Apelacioni sud u Parizu potvrdio je nalog Pariskog suda kojim se nalaže Tviteru da pruži informacije o svojim merama za borbu protiv govora mržnje na internetu. Šest francuskih organizacija obratilo se sudu nakon što je njihovo istraživanje pokazalo da je Tviter uklonio samo manje od 12% tvitova koji su im prijavljeni, zbog čega su ove kompanije tražile informacije o opipljivim dokazima resursa koje je Tviter posvetio borbi protiv onlajn rasističkog, antisemitskog, homofobičnog govora i podsticanja na rodno zasnovano nasilje i činjenje zločina protiv čovečnosti. Pariski sud je odlučio da Tviter treba da pruži ove informacije, i uprkos argumentu Tvitera na višoj sudskoj instanci da nemaju zakonsku obavezu da otkriju ove informacije, Apelacioni sud je stao na stanovište da organizacije imaju pravo na informacije koje im omogućavaju da odluče da li da prema francuskom zakonu reaguju i dokažu da Tviter nije brzo i sistematski uklanjao govor mržnje sa svoje platforme.

U skladu sa time, efikasna borba protiv nenamernog širenja dezinformacija o(p)staje goruće savremeno pitanje, sa raznim pravnim lekovima koje kao potencijalno rešenje na dubljem, sistemskom nivou daju pravnici, akademici i aktivisti. Naročito je pridruženi sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država, Entoni Kenedi, u svojoj većinskoj odluci u predmetu Sjedinjene Države protiv Alvareza (U.S. v. Alvarez) smatrao da je „lek za lažni govor govor koji je istinit. Ovo je uobičajeni kurs u slobodnom društvu. Odgovor nerazumnima je racionalno; neupućenima prosvećeno; a na čistu laž, jednostavna istina.” MIL (akronim od: medijska i informaciona pismenost) strategije i kampanje koje je predložio UNESCO nastoje da operacionalizuju upravo ovaj stav koji je predložio sudija Kenedi i obezbede holistički pristup borbi protiv nenamernog širenja dezinformacija, bez ograničavanja prava na slobodu izražavanja.

O ovim strategijama i kampanjama, kao i njihovoj primeni u savremenom medijskom okruženju bavićemo se u trećem nastavku serijala članaka o preopterećenosti novinara u eri internet portala i društvenih mreža i njihovom pravu na branjenje slobode izražavanja u okruženju prepunom namerno i nenamerno proširenih dezinformacija.

Autor je menadžer za zaštitu podataka o licnosti