Rudarenje mora biti ekološki opravdano i društveno prihvatljivo

Promena tehnologije u proizvodnji energije jedini je način da se smanji emisija ugljen dioksida i zaustave klimatske promene. Kritične sirovine ključne su za prelazak na ,,zelenu” energiju. Tražnja za kritičnim sirovinama neophodnim za smanjenje emisije ugljen dioksida, do 2030. godine biće uvećana tri, a do 2040. godine čak četiri puta - procenjuju stručnjaci.

Čak 70 do 80 odsto kritičnih sirovina ključnih za prelazak na zelenu energiju nalazi se na teritoriji svega dve-tri države. Iako lista kritičnih sirovina još uvek nije definitivno utvrđena, ono što je izvesno jeste da će prema sadašnjim stopama rasta u bliskoj budućnosti biti potrebno otvaranje više od 300 novih rudnika. Trka je krenula, jer ko to uradi ranije, ima veće šanse da na vreme zauzme tržišnu poziciju. Jasno je i da promena tehnologije košta, a računice pokazuju da će samo u našem regionu u narednih nekoliko godina za te namene da se investira više od 40 milijardi evra.

Budući da je ovo jedini način da se zagrevanje planete i promena klime zaustave naučnim zajednicama predstoji mnogo posla, dok su države pred teškim odlukama.

Prema rečima Krisa Balentajna, rukovodioca Odseka za geohemiju Univerziteta Oksford, bez tehnologija sa niskim emisijama ugljenika ne mogu se zaustaviti klimatske promene.

- Naše društvo je zavisno od potreba za energijom čija je  proizvodnja trenutno visokougljenična. Prelazak na tehnologije sa niskim emisijama ugljenika zahteva ne samo litijum, već i čitav spektar kritičnih metala. Litijum je jedan od njih. On ima ključnu ulogu u skladištenju ,,zelene” energije koja se dobija iz obnovljivih izvora. Biće presudan i za naš prelazak na transport sa niskim emisijama i uopšteno za društvo koje koristi energiju bez emitovanja ugljovodonika u atmosferu. Nultu emisiju ugljenika do 2050. godine nećemo postići bez niza kritičnih minerala, a litijum privlači veliku pažnju jer ga u svakodnevnom životu prepoznajemo preko upotrebe u telefonima – rekao je Balentajn u razgovoru za Demostat.

Dodaje da su u eksploataciji litijuma, ali i svakoj drugoj, ključna dva neraskidivo povezana aspekta - da  ima društvenu opravdanost i da je ekološki prihvatljiv. Zato naglašava ulogu zakonodavnog okvira koji te zahteve pretače u rudarsku praksu. Oni su potrebni kako bi se definisala ekološka odgovornost u bilo kom vidu eksploatacije. Naglašava da je za dostizanje nulte emisije ugljenika jako važan ,,zeleni” vodonik kao izvor energije, a mogućnosti njegov proizvodnje i upotrebe trenutno istražuje oko 40 svetskih kompanija.

U procesu eksploatacije litijuma ključna su dva neraskidivo povezana aspekta - da ima društvenu opravdanost i da je ekološki prihvatljiv. 

- Sada je zelena proizvodnja vodonika skupa i zahteva kritične minerale za izgradnju potrebne infrastrukture. Međutim, izraženo raste interesovanje za prirodni vodonik – onaj koji se prirodno formira u zemlji i akumulira slično nafti i gasu. Stoga, potrebno je obezbediti lanac snabdevanja i odgovarajući obim proizvodnje kako bi se smanjili troškovi i industrija učinila prihvatljivom. Takođe istražujemo druge izvore vodonika sa niskim emisijama ugljenika. Potencijal je ogroman, ali još uvek tragamo za alternativnim izvorima vodonika kojim bi se smanjilo oslanjanje na mineralne resurse potrebne za “zeleni” vodonik.

Nema jednog univerzalnog izvora koji može zadovoljiti sve potrebe, potrebni su svi dostupni izvori – navodi Balantajn.

Profesor sa Oksforda objašnjava da je vodonik, poput prirodnog gasa i nafte, hemijski spoj koji sagorevanjem uz energiju proizvodi i vodu, koja nije zagađivač. Ali, taj proces još nije ušao u masovnu proizvodnju. U toj industriji, vrednoj oko 136 milijardi dolara, vodonik se dobija iz ugljovodonika, što zagađuje sredinu jer se oslobađa ugljen-dioksid u atmosferu.

- Taj vodonik se, na primer, koristi za proizvodnju amonijaka. Amonijak se koristi za đubriva, a đubrivo proizvedeno na osnovu vodonika hrani oko 50 odsto svetske populacije. Ključan je za poljoprivredu. Ne možemo samo da prestanemo da koristimo ,,prljavi” vodonik, već je potrebno da nađemo čiste načine za njegovu proizvodnju. Postoji širok spektar industrija koje su spremne da u proizvodnji pređu na ,,čisti” proces. Trenutno, ,,prljavi” vodonik, samo zbog načina proizvodnje, emituje 2,2 odsto globalne emisije ugljen-dioksida. Ako bismo prešli na ,,čisti”, odmah bismo eliminisali taj procenat – ističe Balentajn.

Proizvodnja bez emitovanja ugljen-dioksida, uz pomoć vodonika već osvaja industriju ,,zelenog” čelika, što bi ukoliko prelaz bude sveobuhvatan smanjilo dodatnih osam odsto globalne emisije ugljen-dioksida. Te dve upotrebe vodonika, za dobijanje ,,zelenog” amonijaka i ,,zelenog” čelika, biće od ključnog značaja za Zelenu agendu jer će za više od 10 odsto smanjiti emisiju ugljen dioksida.

- Ima i drugih kritičnih materijala, korisnih za Zelenu agendu, ali su potencijalno ekološki rizični ili postoji percepcija da to jesu. Moramo biti potpuno jasni o različitim rizicima koje neki od ovih novih materijala nose. Litijumske baterije mogu goreti. Vodonik ima eksplozivni rizik. Ipak, to nije toliko različito od supstanci koje već koristimo u društvu. Nisu opasniji, samo su opasni na drugačiji način. I opet se dolazi do toga da vlade uz edukaciju moraju da obezbede zakonodavni okvir za pravilnu upotrebu. Način na koji se prati i kontroliše mora biti u skladu sa zakonodavstvom i nivoima prihvaćenosti u zemlji. I mora biti praćeno obrazovnim programom kako bi se ljudi ne uverili, jer to nije posao vlada, već informisali o razlikama ovih novih hemikalija. U tome veliku ulogu imaju i kompanije, ali i obrazovanje. Deo se već uči u okviru hemije, fizike ili geografije. Ali prednost bi bila skretanje pažnje na životnu sredinu, odgovornost prema njoj i održivim resursima – zaključuje Balentajn.

Međutim, to nije tako lak zadatak. Više od 70 odsto građana uvereno je da zbog klimatskih promena treba da se zameni tehnologija proizvodnje energije, ali se rudarstvo kao prva stepenica u tom procesu najniže kotira na listi poverenja društva. Reputacija rudarenja u sukobu je sa jačanjem svesti o ekološkoj odgovornosti pa se neretko javljaju tenzije prema novim projektima. Ali, posebno u poslednje vreme, sve je više i dobrih primera.

U poslednje vreme sve je više primera dobre prakse odgovornog rudarenja

 
Džoslin Frejzer, naučnica sa Instituta za minerale i rudarstvo Univerziteta Britanske Kolumbije kaže za Demostat da standardi, zakonodavstvo i javne politike u zemljama širom sveta zahtevaju sve bolje ekološke performanse, a nada se da će se sličan nivo usklađenosti videti i na socijalnim pitanjima u rudarskom sektoru.

- Sve je više mera koje se bave odgovornošću za ekološka pitanja. Kanadska rudarska asocijacija, na primer, razvila je program pod nazivom „Ka održivom rudarstvu“ (Towards Sustainable Mining). Za rudarske kompanije koje su članice te asocijacije, obavezno je izveštavanje o ESG standardima (ekološkim, društvenim i upravljačkim standardima), a ta inicijativa je sada prihvaćena u oko desetak zemalja širom sveta. Saradnja sa Međunarodnim savetom za rudarstvo i metale, Svetskim savetom za zlato i Coppermark-om, treba da razvije izveštavanje o ESG standardu. Trenutno je u toku javna rasprava o nacrtu tog standarda u koju mogu da se uključe i zainteresovani građani iz Srbije jer je konsultacija otvorena. Javni doprinos će biti ključan kako bi se osiguralo da konačni rezultat bude snažan, transparentan, da promoviše i garantuje odgovornije rudarstvo – kaže Frejzer i ističe da kompanije u Kanadi uglavnom imaju obavezu da se pridržavaju tog standarda, ali prihvatile su ga i rudarske asocijacije drugih zemalja.

Naime, kanadske rudarske kompanije imaju zakonsku obavezu da ovako postavljene visoke standarde primenjuju ne samo na tlu Kanade, već bilo gde u svetu gde posluju. Ovo ujedno opovrgava onu teza koja se može čuti u Srbiji kako postoje zemlje i područja koja će biti žrtvovana u svrhu zelene tranzicije. Pored toga, najveće svetske rudarske kompanije nalaze se na berzama i kao takve sebi ne smeju više da priušte i dozvole ekološke skandale, poput nekih do kojih je došlo u prošlom veku. U 21. veku, veku modernih tehnologija i visokih standarda koje zapadne kompanije sebi postavljaju i kojih moraju da se pridržavaju bez obzira na to na tlu čije zemlje poslovale, za nama je ostalo sve ono što je bila neslavna tekovina prošlog stoleća.

Pored toga, na lokalnom nivou, kako ističe profesorka Frejzer, kompanije treba da ,,rezonuju” sa zajednicom, što znači da ne ističu samo šta su spremne da urade, već da li to ima smisla za stanovništvo.

- Postoji prostor za drugačija razmišljanja. Rudarske kompanije često dolaze u zajednice sa spiskom stvari za koje smatraju da bi bile korisne. Kažu: ,,ponudićemo vam poslove, angažovaćemo lokalne kompanije, investiraćemo u filantropiju ili korporativnu društvenu odgovornost”. Ponekad je to tačno ono što zajednica traži, ali nekad nije ni blizu onoga što je lokalnoj zajednici potrebno. Na primer, postoje dva interesantna projekta sa vrlo različitim ishodima u Peruu – Tia Maria i Cerro Verde. Obe kompanije su 2011. podnele izjave o proceni uticaja na životnu sredinu – jedna za proširenje već velike rudarske operacije, a druga za novi projekat kompanije koja već ima mnogo objekata u regionu. Tia Maria još uvek nema dozvolu za završnu izgradnju i projekat je izazvao ogromne kontroverze. Oko desetak ljudi je izgubilo život zbog sukoba. Kompanija je pristupila zajednici nudeći posao i filantropske investicije, ali zajednica je rekla: „To nije ono što nas zanima.“ To je region sa velikim nedostatkom vode. Cerro Verde je, s druge strane, započeo konsultacije sa zajednicom i čuo: „Imamo veliki problem sa tretmanom otpadnih voda“. Tada je 90 odsto gradskog otpada odlazilo direktno u glavni vodeni izvor regiona.

Kompanija je znala da tretman komunalne vode za rudarske potrebe postoji u svetu, pa je sarađivala sa lokalnim opštinama, civilnim društvom i inženjerima. Formirali su javno-privatno partnerstvo gde je kompanija izgradila, posedovala i upravljala postrojenjem za tretman otpadnih voda. Kompanija bi dobila deo tretirane otpadne vode za korišćenje u proširenim rudarskim operacijama, dok bi ostatak bio vraćen u reku kako bi se pomoglo njenoj rehabilitaciji. Vremenom, vlasništvo nad postrojenjem za tretman vode preći će ili evoluirati ka opštinskim vodovodnim vlastima. Ali za sada, rudnik dobija vodu besplatno jer upravlja postrojenjem. Zajednica dobija benefite od tretmana komunalne otpadne vode, obnovu reke, bolje poljoprivredne rezultate nizvodno i smanjen broj slučajeva bolesti izazvanih zagađenom vodom iz reke. To vidim kao situaciju „win-win“ - kaže Frejzer.

Takve inicijative, profesorka kaže, nastaju samo ako se razgovara sa zajednicom o njihovim prioritetima. Šta oni žele za svoj dugoročni održivi razvoj? Taj razgovor će se verovatno vrteti oko pitanja poput vode, energije, pristupa kvalitetnim poslovima i ekonomskom razvoju. Ako se pogledaju Ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih nacija, mogu se naći vrlo zanimljive tačke preseka između potreba rudarskih kompanija i zajednica. Samo treba da se priča, da se pronađu zajednički ciljevi.

Rudarske kompanije pokreću preko potrebne inicijative u lokalnoj zajednici ako se redovno razgovara sa zajednicom o njihovim prioritetima i šta je zajednici neophodno za održivi razvoj.

- Postoji još jedan zanimljiv primer u provinciji Limpopo u Južnoj Africi. Sukobi oko vode u regionu gde ona nedostaje doveli su do masovnih protesta protiv industrije platine. Potom je šest kompanija za proizvodnju platine ušlo u saradnju sa opštinskim vodovodnim vlastima i Vladom Južne Afrike kako bi zajednički finansirali mrežu za distribuciju vode koja će obezbediti pijaću vodu za 100 zajednica u regionu Limpopo, kao i vodu za rudarske kompanije. Tokom  izgradnje, biće značajnih ekonomskih aktivnosti i otvoreno je mnogo radnih mesta – objašnjava Frejzer.

Potvrđuje da su dezinformacije koje se šire iz interesa, straha ili neznanja veliki problem.

- To je zaista izazovno, zar ne? Živim u Kanadi, i kod nas se čuje dosta vesti iz Sjedinjenih Američkih Država. Prvi put kada je Donald Tramp bio na vlasti, uveo je koncept „alternativnih činjenica“. Mislim da je to zaista uhvatilo koren u javnom diskursu. Zato se često pitam, čija je istina prava istina?

Javnosti je teško da to razluči i sve se vraća na pitanje poverenja. Postoje greške koje nastaju u prevođenju informacija, ali i konkurentske grupe koje plasiraju dezinformacije. To izaziva strah, a već nervozna javnost lako može biti dodatno uznemirena debatama o rizicima. Šta možemo uraditi? Moramo nastaviti da razgovaramo, licem u lice. To je ponekad veoma teško. Potrebna je hrabrost za vođenje tih teških razgovora – naglašava Frejzer.

- Živimo u svetu u kojem su činjenice predmet debata. Nažalost, suočeni smo sa ljutitom javnošću i to nije vezano za neku pojedinačnu kompaniju ili projekat. Sveprisutno je. Internet je predivan alat koji povezuje udaljene zajednice, a omogućava i brzi protok informacija. Ali, dezinformacije često putuju još brže – zaključuje Džoslin Frejzer.


Mirjana Stevanović Demostat