Pola veka opstaje mit o 'Stokholmskom sindromu'
Otmičar Jan-Erik Olson (Olsson) je rečima na engleskom "Svi dole, neka zabava počne", naoružan automatskom puškom i pod dejstvom narkotika, ušao u banku u centru Stokholma 1973. godine na današnji dan, 23. avgust.
Tada počinje uzimanje talaca i kriza koje će trajati šest dana. Tako je nastao koncept poznat širom sveta - "Stokholmski sindrom", situacija u kojoj kidnapovani ljudi razviju određenu vezanost za svog otmičara.
Brzo se širi vest o pljački. Olson je uzeo za taoce četiri osobe zaposlene u banci - tri žene i jednog muškarca. Vojska policije je poslata na lice mesta, a snajperisti su na nišanu imali ulaz banke.
Otmičar je koristio dva taoca kao živi štit i pretio da će ih ubiti.
"Često sam razmišljala o toj apsurdnoj situaciji u kojoj smo se našli", priseća se tada 23-godišnja Kristin Enmark u svom romanu "Postala sam Stokholmski sindrom".
Po njenim rečima, kidnapovani u banci su bili prestravljeni jer su bili između dve pretnje smrću, na jednoj strani od policije, a na drugoj od otmičara.
Olson je imao nekoliko zahteva - tri miliona kruna i oslobađanje svog pomoćnika Klarka Olofsona (Clark Olofsson), jednog od najopasnijih kriminalaca u zemlji.
U pokušaju smirivanja situacije, švedska vlada mu je odobrila zahteve. Cela Švedska je uživo na televiziji pratila tok tog vanrednoj događaja u zemlji.
"Kada je Klark Olofson stigao, preuzeo je kontrolu i vodio je pregovore sa policijom", rekao je za AFP Bertil Erikson (Ericsson) (73), fotograf koji je pratio događaj.
Olson se odmah smirio kad je stigao Olofson, dok je Kristin Enmark rekla da je u njemu tada videla spasioca.
"Obećao mi je da mi se ništa neće dogoditi i odlučila sam da mu verujem", rekla je ona i dodala da je tada imala 23 godina i da je bila prestrašena.
Kristin Enmark je nekoliko puta javno govorila i branila svoje otmičare.
"Olsonu i Olofsonu sam verovala u potpunosti. Nisam se njih uopšte plašila, ništa mi nisu uradili. Bili su veoma fini", rekla je ona drugog dana zatočeništva tokom telefonskog razgovora sa premijerom Olofom Palmeom.
"Znate šta me plaši? Da policija upadne u banku", dodala je ona.
Krajem šestog dana policija je odlučila da preduzme akciju, probila krov banke i pustila gas u prostorije. Olson se predao i taoci su oslobođeni.
U pregovaračkom timu je bio psihijatar Nils Bejerot. On je tada analizirao ponašanje otmičara i talaca, a kasnije je skovao termin "Stokholmski sindrom".
Koncept je sada sporan. "To nije psihijatrijska dijagnoza", rekao je za AFP Kristofer Ram (Christoffer Rahm), psihijatar i istraživač na Institutu Karolinska i autor teksta pod naslovom "Stokholmski sindrom: psihijatrijska dijagnoza ili urbani mit?".
Termin opisuje "odbrambeni mehanizam koji pomaže žrtvi" da prihvati objektivno traumatičnu situaciju, što zauzvrat smanjuje doživljeni stres, rekao je Ram.
Za profesorku političkih nauka na Univerzitetu u Stokholmu i specijalistkinju za rodna pitanja Sesiliju Ase (Cecilia Ase), taj koncept krije i političku dimenziju.
"Stokholmski sindrom je koncept izmišljen" da bi se sakrio neuspeh države da zaštiti taoce.
"Mi smo predstavljali stvarnu pretnju za taoce", priznao je policijski inspektor Erik Ronegor (Eric Ronnegard) godinama kasnije u knjizi koja istražuje greške policije tokom te otmice.
Po njegovim rečima, sa toliko policije koja je okružvala banku, postojao je rizik da će i taoci biti ubijeni.
U znak ogorčenosti prema vlastima, bivši taoci su odlučili da ćute tokom suđenja otmičaru.
Na psihološkom nivou, Ram smatra da se mnogi mogu poistovetiti sa konceptom "Stokholmskog sindroma".
"Razvijanje pozitivne emocionalne veze sa nekim ko preti, predstavlja realnost koja postoji u nasilnim okolnostima. Razumevanjem psihološke reakcije žrtve, olakšavamo težinu osećaja sramote i krivice koju imaju taoci", dodao je Ram.
play_arrow
