Jovanovic povodom pisma Filharmonije:neobrazovanim, nekulturnim narodom lakše se manipuliše
Politika
| 11.02.2024
|
access_time
13:20
Foto: Beta/EMIL VAS
Povodom otvorenog pisma članova beogradske Filharmonije kojim se ukazuje na nagomilane nerešene oganizacione, tehničke i finansijske probleme ove kuće, oglasio se Ljubiša Jovanović, naš najistaknutiji flautista, redovni profesor Fakulteta muzičke umetnostu i dugogodišnji solo flautista beogradske Filharmonije.
U tekstu "Vapaj za muzičkom kulturom", objavljenom na portalu velikepriče.com, Jovanović dublje analizira stanje u muzičkoj i kulturi u celini.
Zbog aktuelnosti teme Beta prenosi tekst Ljubiše Jovanovića u celini:
Jedno pročitano pismo, pre koncerta Beogradske filharmonije, pokrenulo je novu lavinu nezadovoljstva i očaja profesionalnih muzičara naše ugledne institucije. Za sve nas koji poznajemo prilike na muzičkoj sceni - ništa novo. Dugo se već govori o ogromnom nezadovoljstvu platama, višegodišnjim VD statusom direktora, nerešenim pitanjima nove dvorane, obećanjima bez realizacije. Reči ministra finansija, da je nova dvorana zapravo neisplativa investicija, za "nekoliko koncerata godišnje", baca duboku senku na privid namere izgradnje dvorane koji se odvija od 2010. godine! Bilo je dovoljno samo nekoliko nedelja nakon izbora da se u realnom svetlu ogoli odnos prema kulturi koju sadašnja vlast ima.
Diskusije oko Beogradske opere i baleta, jalove rasprave oko prebacivanja i adaptacije na Beogradski sajam još više produbljuju sumnje u nameru uspostavljanja zdravih temelja kulturnih institucija u Srbiji. Treba uzeti u obzir i sada već decenijsko prebacivanje loptice oko dečjeg teatra Boško Buha i mesta na kome će se započeti rekonstrukcija ovog važnog pozorišta i shvatićemo da zapravo ne postoji istinska namera da se stvari postave u odgovarajući poredak i ravnotežu, da bi zauzele pravo mesto u društvenoj zajednici.
Razlog je vrlo jasan i očigledan. U poslednjoj deceniji, zahvaljujući pogubnom tabloidnom uticaju medija, kultura je prosto zamenjena estradom. Esencijalne umetničke vrednosti više ne postoje, gurnute su ispod tepiha, u duboke i zabačene krajeve naše društvene zajednice, zarad raznih zvezda i zvezdica različitog profila, izgleda, ponašanja, nadimaka, koji se proglašavaju "umetnicima" bez kojih se ne može živeti. Sve to se odvija veoma otvoreno, drsko, bez trunke obzira. Namere su očigledne - neobrazovan, nekulturan narod će lakše biti izmanipulisan zarad političkih ciljeva. Tačka!
Beograd ostaje kao jedini glavni grad u Evropi koji NIKADA nije izgradio koncertnu dvoranu, posebno ne dostojnu današnjih dostignuća na polju arhitekture, akustike, estetike gradnje.
Beograd nije NIKADA započeo gradnju opere, o kojoj se govori od 1940. godine!
Beograd nije NIKADA rešio pitanje Fakulteta muzičke umetnosti, koji se i dan danas nalazi u bivšoj konjušnici u parku Manjež!
Beograd ostaje na periferiji muzičkih i umetničkih dešavanja u Evropi i svetu. Naravno, kao večiti optimisti, smatramo da smo deo te iste Evrope, ubeđeni smo da je to tako, ali i samo površinski pogled na kulturna dogadjanja u okolini, poput Budimpešte, Festivala Enescu u Bukureštu, Letnjeg festivala u Ljubljani, da ne spominjemo Beč ili bilo koji veći evropski grad, upućuje nas zapravo na provincijalizam u kome smo zatočeni.
Vratimo se ljudima, muzičkim umetnicima. Školovanje jednog profesionalnog muzičara, recimo violiniste, traje 16 godina! Ne postoji prečica, mora se završiti sve, do mastera, da bi ste mogli da konkurišete za zaposlenje u orkestru ili školi. Sve to se ne može postići bez minimuma od 3-4 sata individualnog rada svakog dana, skoncentrisano, bez praznika, vikenda, odmora. Mora se biti sve vreme u "sportskoj" kondiciji. Ako ste medju najboljima, najtalentovanijima i najvrednijima, budete primljeni u simfonijski orkestar. Kao tutista imate platu 70.000 dinara u Srbiji. Da li se danas može živeti sa porodicom, sa takvom platom? Neću govoriti o tome da je zamena žica 200 evra, da je zamena struna na gudalu 100, da je svaka intervencija na instrumentu više stotina eura. Jednom rečju, ne može se to izdržati. Sa druge strane, izlazite stalno na podijum pred punu dvoranu, svi očekuju veliki dogadjaj, žele da uživaju bez ostatka u svakom tonu. Ne znaju da ne postoje prave, komforne garderobe u kojima se muzičari mogu presvući, ne postoji dovoljan broj lepih, svetlih, provetrenih prostorija gde se mogu usvirati, ne postoje parkinzi za sasvim skromne automobile koje imaju, jednostavno, sve se svodi na "snalaženje" u vremenu i prostoru u kome se živi. Veoma često, da ne kažem najčešće, svira se iz iskopiranih nota od pre 30-50 godina, koje su zapravo zabranjene za upotrebu, zaštićene štamparskim i autorskim pravima najmanje u poslednjih 40 godina. I tako, vreme prolazi pored nas, udaljavaju se neki svetovi čije odbleske svetlosti gledamo u retkim prenosima oko velikih praznika na TV. Ostajemo nemoćni i napušteni. Utešeni šačicom istinskih ljubitelja muzike koji prate sve što se zbiva i za koje vredi raditi, vežbati, živeti!
Završićemo citatom iz saopštenja muzičara Beogradske filharmonije:"Egzistencijalno, naši životi sa ovim platama su izuzetno skromni. Umetnički, naši životi su veoma bogati. Mi Filharmoničari živimo za aplauz, ali na žalost ne živimo od aplauza".
U tekstu "Vapaj za muzičkom kulturom", objavljenom na portalu velikepriče.com, Jovanović dublje analizira stanje u muzičkoj i kulturi u celini.
Zbog aktuelnosti teme Beta prenosi tekst Ljubiše Jovanovića u celini:
Jedno pročitano pismo, pre koncerta Beogradske filharmonije, pokrenulo je novu lavinu nezadovoljstva i očaja profesionalnih muzičara naše ugledne institucije. Za sve nas koji poznajemo prilike na muzičkoj sceni - ništa novo. Dugo se već govori o ogromnom nezadovoljstvu platama, višegodišnjim VD statusom direktora, nerešenim pitanjima nove dvorane, obećanjima bez realizacije. Reči ministra finansija, da je nova dvorana zapravo neisplativa investicija, za "nekoliko koncerata godišnje", baca duboku senku na privid namere izgradnje dvorane koji se odvija od 2010. godine! Bilo je dovoljno samo nekoliko nedelja nakon izbora da se u realnom svetlu ogoli odnos prema kulturi koju sadašnja vlast ima.
Diskusije oko Beogradske opere i baleta, jalove rasprave oko prebacivanja i adaptacije na Beogradski sajam još više produbljuju sumnje u nameru uspostavljanja zdravih temelja kulturnih institucija u Srbiji. Treba uzeti u obzir i sada već decenijsko prebacivanje loptice oko dečjeg teatra Boško Buha i mesta na kome će se započeti rekonstrukcija ovog važnog pozorišta i shvatićemo da zapravo ne postoji istinska namera da se stvari postave u odgovarajući poredak i ravnotežu, da bi zauzele pravo mesto u društvenoj zajednici.
Razlog je vrlo jasan i očigledan. U poslednjoj deceniji, zahvaljujući pogubnom tabloidnom uticaju medija, kultura je prosto zamenjena estradom. Esencijalne umetničke vrednosti više ne postoje, gurnute su ispod tepiha, u duboke i zabačene krajeve naše društvene zajednice, zarad raznih zvezda i zvezdica različitog profila, izgleda, ponašanja, nadimaka, koji se proglašavaju "umetnicima" bez kojih se ne može živeti. Sve to se odvija veoma otvoreno, drsko, bez trunke obzira. Namere su očigledne - neobrazovan, nekulturan narod će lakše biti izmanipulisan zarad političkih ciljeva. Tačka!
Beograd ostaje kao jedini glavni grad u Evropi koji NIKADA nije izgradio koncertnu dvoranu, posebno ne dostojnu današnjih dostignuća na polju arhitekture, akustike, estetike gradnje.
Beograd nije NIKADA započeo gradnju opere, o kojoj se govori od 1940. godine!
Beograd nije NIKADA rešio pitanje Fakulteta muzičke umetnosti, koji se i dan danas nalazi u bivšoj konjušnici u parku Manjež!
Beograd ostaje na periferiji muzičkih i umetničkih dešavanja u Evropi i svetu. Naravno, kao večiti optimisti, smatramo da smo deo te iste Evrope, ubeđeni smo da je to tako, ali i samo površinski pogled na kulturna dogadjanja u okolini, poput Budimpešte, Festivala Enescu u Bukureštu, Letnjeg festivala u Ljubljani, da ne spominjemo Beč ili bilo koji veći evropski grad, upućuje nas zapravo na provincijalizam u kome smo zatočeni.
Vratimo se ljudima, muzičkim umetnicima. Školovanje jednog profesionalnog muzičara, recimo violiniste, traje 16 godina! Ne postoji prečica, mora se završiti sve, do mastera, da bi ste mogli da konkurišete za zaposlenje u orkestru ili školi. Sve to se ne može postići bez minimuma od 3-4 sata individualnog rada svakog dana, skoncentrisano, bez praznika, vikenda, odmora. Mora se biti sve vreme u "sportskoj" kondiciji. Ako ste medju najboljima, najtalentovanijima i najvrednijima, budete primljeni u simfonijski orkestar. Kao tutista imate platu 70.000 dinara u Srbiji. Da li se danas može živeti sa porodicom, sa takvom platom? Neću govoriti o tome da je zamena žica 200 evra, da je zamena struna na gudalu 100, da je svaka intervencija na instrumentu više stotina eura. Jednom rečju, ne može se to izdržati. Sa druge strane, izlazite stalno na podijum pred punu dvoranu, svi očekuju veliki dogadjaj, žele da uživaju bez ostatka u svakom tonu. Ne znaju da ne postoje prave, komforne garderobe u kojima se muzičari mogu presvući, ne postoji dovoljan broj lepih, svetlih, provetrenih prostorija gde se mogu usvirati, ne postoje parkinzi za sasvim skromne automobile koje imaju, jednostavno, sve se svodi na "snalaženje" u vremenu i prostoru u kome se živi. Veoma često, da ne kažem najčešće, svira se iz iskopiranih nota od pre 30-50 godina, koje su zapravo zabranjene za upotrebu, zaštićene štamparskim i autorskim pravima najmanje u poslednjih 40 godina. I tako, vreme prolazi pored nas, udaljavaju se neki svetovi čije odbleske svetlosti gledamo u retkim prenosima oko velikih praznika na TV. Ostajemo nemoćni i napušteni. Utešeni šačicom istinskih ljubitelja muzike koji prate sve što se zbiva i za koje vredi raditi, vežbati, živeti!
Završićemo citatom iz saopštenja muzičara Beogradske filharmonije:"Egzistencijalno, naši životi sa ovim platama su izuzetno skromni. Umetnički, naši životi su veoma bogati. Mi Filharmoničari živimo za aplauz, ali na žalost ne živimo od aplauza".
Teme
Politika
access_time
8 sati
