Biznis i finansije: Uklanjanje starih objekata u Srbiji nije pravno regulisano

Ne postoji podatak koliko objekata čeka na rušenje, a ne zna se ni koliko građevina od ukupno dva miliona bespravno podignutih neće moći da bude legalizovano pa se automatski kandiduje za tu listu.

Proces ozakonjenja kojim se to utvrđuje teče sporo, ovim tempom, kako navodi "Biznis i finansije", završiće se za oko 40 godina.

Istovremeno, nelegalna gradnja se nastavlja, a prema zakonu sve što je počelo da se gradi bez papira posle 2015. moralo bi da se ruši. Tome treba dodati i "istorijsko nasleđe" od oko 50.000 nedovršenih zgrada i poslovnih prostora sa kojima niko ne zna šta će, ali se zna da su im dozvole i vreme za završetak radova davno istekli i da će kad-tad morati da budu uklonjeni.

Samo u Beogradu je u jednom trenutku na stolu bilo više od 4.000 rešenja za rušenje, najčešće izdatih zbog divlje gradnje, ali je te godine uklonjeno svega 45 objekata, malo iznad jednog procenta.

Stari objekti se uklanjanju jedino kada se raščišćavaju lokacije za gradnju novih objekata, ali ni to ne ide glatko. Država je zaboravila da reguliše tu oblast, nisu postavljeni standardi ni uslovi pod kojima to može da se obavi. Pitanje "šta sa građevinskim šutom" takođe ostaje otvoreno i pored usvojenog Zakona o odlaganju otpada, kojim je definisana nova kategorija nastala rušenjem i gradnjom.

Dejan Bojović, predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu rekao je za Biznis i finansije da se ta organizacija bori za podatke o objektima označenim za rušenje, kako bi, umesto "javlja mi se", za celu zemlju mogli da naprave realnu projekciju materijala koji preostaje nakon te vrste radova.

Ta procena, kako je kazao, ne može da se radi na osnovu broja nelegalnih objekata "jer su oni često zaštićeniji od legalno izgrađenih".

Lokalne vlasti nemaju čak ni baze podataka o starim, započetim a nezavršenim objektima koje bi trebalo ukloniti, niti to planiraju jer su troškovi previsoki. Ne postoje ni podaci o obimu rušenja koje se planira zbog izgradnje autoputeva, železnica, iako je jasno da se bez toga ne može pripremiti gradilište.

Logičan sled je da zbog toga nema ni pripremljenih deponija, građevinski otpad se baca umesto da se reciklira, čime bi se proces učinio jeftinijim. Ali zato ima čudnih situacija, da se ruše legalni objekti radi izgradnje zgrada pod neobičnim nazivom "urbana regeneracija".

"Rušenje kao operacija ne postoji ni u Zakonu o planiranju i izgradnji. Nemamo licence za obavljanje tog posla, ne postoji to zanimanje, čak ni predmet u sistemu obrazovanja. Imamo samo projektna rušenja koja rade nedovoljno stručna lica i imamo revizije tih projekata koje obavljaju još nekvalifikovaniji. Podrazumeva se da postoji rušenje, ali firme koje se time bave praktično rade nelegalno, nemaju, niti mogu da imaju stručnjake jer za to u Srbiji ne postoji školska sprema. Jedino što postoji kod nas su međunarodni sertifikati na osnovu evropskih principa, koje izdaje Srpska asocijacija za rušenje", rekao je Bojović.

Pored toga, način na koji se u Srbiji organizuje rušenje objekata ne odgovara vremenu i prostoru u kome živimo.

"To je oblast ni na nebu ni na zemlji. Iako je odlaganje šuta nakon rušenja i građenja definisao Zakon o upravljanju otpadom, sektor građevine to još ne prepoznaje i ne obavezuje izvođače radova na razdvajanje materijala. Ne prati se ni put otpada, niko ne pita gde je odložen na primer, posle rušenja na Slaviji ili na nekoj drugoj lokaciji", rekao je Bojović.

Dodao je da ima i apsurdnuih sutuacija da su neke firme napravile divlje deponije a potom dobile posao da ih raščiste. To su naplatile i prevezle na novu lokaciju, opet divlju. 

Bojović je skrenuo pažnju da bi prilikom rušenja trebalo obratiti pažnju da li je objekat imao ugrađene opasne materijale poput azbesta, koji se ranije mnogo koristio a izuzetno je opasan po zdravlje ljudi. Obično se ruši mašinski, bagerom, radi jedan čovek i mnogo kamiona, pri čemu nije bezopasan ni transport tog materijala, a ni mesto gde se on odlaže.

"Zbog toga je rušenje u Srbiji skuplje nego u EU koja ima definisana pravila. Naše cene kreću se od 40 do 60 evra po kvadratu objekta ili 35 do 45 evra po satu, ali ako je postupak složeniji budu i više. U zemljama EU se radi samo selektivno rušenje, znači da materijali moraju da se razdvajaju i recikliraju. Zato njihove cene nisu uporedive sa našim, oni nekad rade i besplatno rušenje a zarada im je reciklirani materijal", istakao je Bojović.

Prema rečima predsednik Srpska asocijacija za rušenje, kod nas su retki oni koji zgradu ruše tako što razvrstavaju materijal, skidaju posebno krov, razdvajaju stolariju, beton i ostalu građu. Zato je svojevrstan fenomen kako se dodeljuje sertifikat "zelena gradnja", kada je osnov za njegovu dodelu da se u izgradnji koristi 70 odsto recikliranog materijala, što se u Srbiji uopšte ne radi.

To potvrđuje i Danilo Radulović, direktor i vlasnik firme Radulović gradnja koji je u tom poslu 20 godina. On je naveo da nije čuo da se neko bavi reciklažom građevinskog materijala, iako bi to moglo da se radi čak i po metodologiji koja se sada koristi.

"Uglavnom se to ruši mašinski. Pod uslovom da nije pomešano sa smećem ili zemljom koja se po novim pravilima odlaže posebno, sve to kao građevinski otpad ide na deponiju kojih u okolini Beograda, osim Vinče, ima još nekoliko", naveo je Radulović.

On je objasnio da postoji procedura prema kojoj vlasnik objekta mora prvo da napravi projekat rušenja, tehničko lice koje je za to zaduženo mora da obiđe objekat i da napravi skicu po kojoj se ruši. Na osnovu toga se izdaje dozvola za rušenje koja je deo obavezne dokumentacije za pribavljanje građevinske dozvole, ukoliko se na toj lokaciji planira nova gradnja, što je i najčešći slučaj.

"Ne traže se nikakvi posebni uslovi, više je to formalna stvar, niko to ni ne gleda, projekat se prijavi lokalnoj administraciji i dobija se dozvola za rušenje. Samo se vodi računa da nije reč o nekom zaštićenom objektu", rekao je Radulović.