Kineski ekspert: Reinkarnaciju živih Buda nikada ne određuju reinkarnirani pojedinci

Xinhua/Tenzing Nima Qadhup

Reinkarnaciju živih Buda nikada ne određuju reinkarnirani pojedinci, ocenio je u autorskom tekstu Li Dečeng, zamenik generalnog direktora i istraživač u Kineskom centru za tibetologiju, prenosi Sinhua.

U poslednje vreme Dalaj-kamara i međunarodne antikineske snage udružili su se da glasno raspravljaju o reinkarnaciji živih Buda tibetanskog budizma, tvrdeći da je to unutrašnje versko pitanje koje treba da odlučuju sami reinkarnirani pojedinci.

Istorijske činjenice, kako ističe autor, pokazuju da reinkarnacija živih Buda tibetanskog budizma, uključujući potragu za sledećim dalaj-lamom i njegovo potvrđivanje nikada nije sledila takav presedan.

Reinkarnacija živih Buda nije samo unutrašnje versko pitanje, niti je isključivo jedinstvena predodređena veza na koju se poziva 14. Dalaj-lama. Umesto toga, ona odražava nacionalni suverenitet, vladinu vlast, verska načela i osećanja laičkih sledbenika, ukazuje autor.

Reinkarnaciju Dalaj-lama nikada ne određuju reinkarnirani pojedinci

Reinkarnaciju živih Buda tibetanskog budizma nikada nisu određivali sami reinkarnirani pojedinci. Ovo pravilo posebno važi za liniju reinkarnacije Dalaj-lama. Utvrđeni sistem linije reinkarnacije Dalaj-lama započeo je sa trećim Dalaj-lamom, Sonam Gjacom, dok su verske zajednice posthumno priznale prvog i drugog Dalaj -lamu.

Zapisi, poput biografije trećeg Dalaj-lame Sonam Gjaca, beleže njegovo rođenje u blizini Lase (današnji okrug Doilungdećen u Lasi) 1543. godine i naknadno uočavanje povoljnih znakova koji su doveli do njegovog identifikovanja kao kandidata za reinkarnaciju. Godine 1544. učenici pokojnog Gendun Gjaca iz manastira Drepung posetili su Sonam Gjaca. Oni su potvrdili reinkarnaciju kroz testove poput traženja od deteta da prepozna statuetu Bude i brojanicu koje su pripadale Gendun Gjacu.

Kasnije, nakon godina istrage koju su sproveli ugledni verski monasi i uz odobrenje vođe lokalne vlade Phagmodrupa u Šicangu u to vreme, održana je formalna ceremonija ustoličenja 1547. godine za Sonam Gjaca u manastiru Drepung, gde je priznat kao Živi Buda Drepunga.

Desi (glavni ministar) vlade Phagmodrupa predsedavao je ceremonijom i izdao zvanične proglase.

Ove činjenice jasno pokazuju da je Živi Buda iz Drepunga bio identifikovan i priznat kroz zajedničke verske rituale i procedure koje su sproveli ugledni monasi iz manastira Gelug sekte tibetanskog budizma u Lasi, uz odobrenje lokalne vlade Šicanga.

Godine 1578. Sonam Gjaco je dobio počasnu titulu Dalaj Lama Vadžradhara, Svevideća Svetost od Altan Kana, vođe mongolskog Tumetskog plemena, kojem je dinastija Ming prethodno dodelila titulu princa Šunji. Ovo je bio prvi put da je Živi Buda iz Drepunga nazvan Dalaj-lamom.

Četvrti Dalaj-lama, Jonten Gjaco, bio je praunuk Altan Kana. Uz podršku mongolskog Tumetskog plemena, delegacija iz tri velika manastira Lase otputovala je 1592. godine u Unutrašnju Mongoliju kako bi istražila njegov identitet. Nakon dobijanja odobrenja od Desija Phagmodrupe i kralja Nampar Jeve iz Tsanga, njegova ceremonija ustoličenja održana je u manastiru Rajćen 1603. godine. Peti Dalaj-lLama, Ngavang Lobsang Gjaco, izabran je od strane monaške grupe Gelug sekte u manastiru Rajćen 1622. godine, među trojicom kandidata za reinkarnaciju, putem procedure izvlačenja žreba, i odobren za ustoličenje od strane lokalne vlade Šicanga.

Ova procedura za priznanje petog Dalaj-lame imala je značajan uticaj na kasniji sistem izvlačenja žreba iz zlatne urne, koji je sprovela vlada dinastije Ćing (1644–1911).

U istoriji Šicanga postojalo je razdoblje kada su tri različita pojedinca bila smatrana šestim Dalaj-lamom, što je odražavalo složene i isprepletene sukobe u Šicangu u to vreme. Na zahtev monaške grupe Gelug sekte i lokalne vlade Šicanga, centralna vlada dinastije Ćing je sukcesivno priznala Cangjang Gjaca, Ješe Gjaca i Kelsang Gjaca kao šestog Dalaj-lamu. Kelsang Gjaco je preminuo 1757. godine. Godine 1762, uz odobrenje vlade dinastije Ćing, njegova reinkarnacija Džampel Gjaco je ustoličen u Potala palati.

Tek 1780. godine, kada je šesti Pančen otputovao u Čengde da čestita rođendan caru Ćianlongu i
izvestio ga o tom pitanju, car je prihvatio apel Pančena i drugih tibetanskih budističkih vođa da
zvanično priznaju Džampela Gjaca kao osmog Dalaj-lamu. Godine 1781, kada je car Ćianlong formalno
dodelio titulu osmog Dalaj-lame, istovremeno je potvrdio Kelsanga Gjaca kao sedmog Dalaj-lamu i
Cangjanga Gjaca kao šestog. Ovo je predstavljalo direktno razjašnjenje i uređivanje linije reinkarnacije
Dalaj-lama iz perspektive centralne vlade, naglašavajući autoritet centralne vlade u upravljanju
pitanjem reinkarnacije Dalaj-lame.

Da bi se sprečilo da pojedinci vrše samovolju i osigurala svetost i čistoća procesa reinkarnacije, 1793. godine uveden je sistem izvlačenja žreba iz zlatne urne. Od tada, identifikacija reinkarnacija kako Dalaj-lame, tako i Pančen Erdenija, vršila se ili izvlačenjem žreba iz zlatne urne ili posebnim izuzecima koje je dodeljivala centralna vlada.

Istorijski gledano, 9, 13. i 14. Dalaj-lLama su bili izuzeti od procesa izvlačenja žreba iz zlatne urne posebnim odobrenjem centralne vlade, dok su 10, 11. i 12. Dalaj lama priznavani kroz ceremoniju izvlačenja iz zlatne urne.
Svi pomenuti Dalaj-lame formalno su odobreni od strane centralne vlade. Ove istorijske činjenice u potpunosti pokazuju da su reinkarnacije uzastopnih Dalaj-lama uvek tražene i identifikovane kroz verske procedure monaške zajednice Gelug sekte, uz odobrenje vlade. Nikada nije postojao slučaj da je odluka doneta isključivo od strane reinkarniranog pojedinca.

Reinkarnacija živih Buda prati stroge istorijske konvencije i pravila — nije predmet lične odluke

Sistem reinkarnacije živih Buda razvijao se više od 700 godina, formirajući sveobuhvatan skup verskih
rituala, istorijskih konvencija i relevantnih načela koja strogo poštuju sve sekte tibetanskog budizma.
Među njima, načela i pravila koja se odnose na reinkarnaciju moraju biti ozbiljno shvaćena, ističe
autor.

Reinkarnacija živih Buda mora se pridržavati principa državnog nadzora Formiranje sistema reinkarnacije živih Buda neraskidivo je povezano sa podrškom centralne vlade.

Kao takav, ključni aspekt sistema je da konačni autoritet za odobravanje reinkarniranog naslednika pripada vladi. Sa stanovišta nacionalnog suvereniteta i državne vlasti, centralna vlada sprovodi sistem odobravanja i dodeljivanja za reinkarnacije uticajnih živih Buda. Ovo odražava državni suverenitet nad područjima poput Šicanga i autoritativnu ulogu države u priznavanju reinkarnacija. Utelovljuje princip da je država iznad religije, da politička vlast ima prioritet nad verskom, i da su sledbenici vere pre svega građani. Takođe odražava princip da religije opstaju uz podršku države.

Istorijski, sistem reinkarnacije živih Buda uspostavljen je i razvijan upravo kroz dodeljivanje titula i odobrenje centralne vlade. Reinkarnacija živih Buda, naročito onih značajnog uticaja, oduvek je bila uključena u okvir državne uprave.

Godine 1334, car Šun iz dinastije Juen (1271–1368) dodelio je titulu Juantong Džufa Singkong Buda Karmapa (Buda koji savršeno razume prazninu prirode svih pojava) Rangjung Dorđe – prvom živom

Budi u tibetanskom budizmu koji je zvanično priznat – koji je kasnije potvrđen kao Treći Karmapa.

Rangjung Dorđe je takođe dobio carski edikt, pečat državnog učitelja i druge počasti. Ovom dodelom njegova legitimna pozicija reinkarniranog živog Bude formalno je priznata od strane centralne vlade dinastije Juen, a titula Karmapa je zvanično odobrena za upotrebu i sukcesiju.

Carsko priznanje je takođe transformisalo reinkarnaciju živih Buda iz spontanog narodnog običaja u sistem sa legitimnošću, postavljajući temelj za institucionalni razvoj sistema reinkarnacije živih Buda.

Titula sistema reinkarnacije Dalaj-lame takođe je dodeljena i potvrđena od strane centralne vlade.
Nakon što je Sonam Gjaco ustoličen u manastiru Drepung 1547. godine, vlada dinastije Ming je 1579.
poslala izaslanike u Ksinghaj da mu dodele titulu "Huguo Hongđiao Čansi (državni zaštitnik, učitelj
darske zen škole)", zajedno sa pečatom, ediktom i monaškim ogrtačem. Ovo je potvrdilo i priznalo
legitimnost njegovog statusa reinkarniranog živog Bude i sistema reinkarnacije od strane centralne
vlade.

Godine 1653, peti Dalaj-lama, Ngavang Lobsang Gjaco, pozvan je u Peking da se sastane sa carem Šunđi iz dinastije Ćing. Vlada dinastije Ćing dodelila mu je titulu "Dalaj-lama, nadzornik budističke vere na Zemlji pod Velikim Dobronamernim Samostalnim Budom Zapadnog Raja", i uručila zlatni sertifikat i zlatni pečat. Tako je Dalaj-lama zvanično postao ekskluzivna titula ovog sistema reinkarnacije, a njegov status u verskoj sferi Šicanga formalno je priznat od strane centralne vlade. Od tada je postalo uobičajeno da svaki sledeći Dalaj-lama bude zvanično potvrđen od strane centralne vlade nakon reinkarnacije.

Istorijski, reinkarnacija živih Buda, naročito onih velikog uticaja, podložna je odobrenju i nadzor države, navodi se u tekstu Uspostavljanje sistema reinkarnacije Dalaj-lame nije bila odluka bilo koje pojedinačne osobe, već odobrenje lokalnih vlasti. Kroz istoriju, svaki sledeći Dalaj-lama je bio priznat, odobren i ustoličen uz saglasnost i lokalnih i centralnih vlasti.

Reinkarnacija živih Buda mora slediti princip upravljanja u skladu sa zakonom. Upravljanje verskim pitanjima u skladu sa zakonom je univerzalna praksa koja se poštuje kroz istoriju i širom sveta. Upravljanje reinkarnacijom živih Buda u skladu sa zakonom predstavlja važan aspekt kineske administracije verskih poslova.

Upravljanje verskim poslovima u skladu sa zakonom obuhvata pitanja koja se tiču državnih i javnih interesa; to ne predstavlja mešanje u unutrašnje verske stvari. Kada je uspostavljen sistem reinkarnacije živih Buda, on je ušao u okvir pravnog upravljanja. Tokom dinastija Juen i Ming, sistem centralne vlade za dodeljivanje titula velikim živim Budama utelovljavao je duh i principe vladavine prava.

Vlada dinastije Ćing donela je Carski odobreni uredbu za bolje upravljanje Tibetom (Uredba od 29 članova), na osnovu koje je osmi Dalaj-lama izdao proglas za Godinu vodene bivolice. Obe su sadržale detaljne odredbe za sprovođenje sistema izvlačenja žreba iz zlatne urne. Nacionalistička vlada, tadašnje centralne vlasti Kine, donela je skup propisa o reinkarnaciji lama, na osnovu kojih su završeni procesi reinkarnacije i priznavanja 13. i 14. Dalaj-lame. Godine 2007, kineska vlada je izdala Mere za upravljanje reinkarnacijom živih Buda u tibetanskom budizmu, koje jasno propisuju da reinkarnacije živih Buda različitog nivoa uticaja moraju biti odobrene od strane različitih državnih organa.

Upravljanje reinkarnacijom živih Buda u skladu sa zakonom predstavlja konkretno ostvarenje univerzalnog duha vladavine prava. Sakjamuni je podsećao svoje sledbenike da strogo poštuju zakone kralja, i pravi budistički sledbenici nikada ne bi smeli da ignorišu državne zakone niti da smatraju da se nalaze izvan zakonodavstva.

Stoga, lične želje moraju biti podređene državnom zakonu, a reinkarnacija živih Buda ne sme da zaobilazi državne zakone pod izgovorom verskih poslova ili ličnih želja reinkarniranog.

Reinkarnacija živih Buda mora se pridržavati principa potvrde putem darme Budizam je oduvek zastupao slediti darmu, a ne pojedince, što znači da se unutrašnja budistička pitanja moraju rešavati u skladu sa budističkim principima, a ne ličnim željama — i reinkarnacija živih Buda nije izuzetak, uakzuje autor. Prema tibetanskim budističkim pogledima i praksi božanske presude prave reinkarnacije, potvrda istinskog identiteta reinkarnacije ne zavisi od ličnih želja reinkarniranog pojedinca niti od drugih, već sledi verske rituale i istorijske konvencije, primenom principa doktrinalnog određivanja.

Tibetanski budizam smatra da se Živi Buda reinkarnira na svet da bi održavao darmu, ispunio Bodhisatvin zavet i doneo spasenje. Zato se prilikom potvrđivanja reinkarnacije izvlačenje žreba iz zlatne urne pred Budom i oslanjanje na Budine saosećajne blagoslove i prosvetljenu odluku smatraju najsvetijim, najuzvišenijim i najpravednijim metodom. Metode poput izvlačenja iz zlatne urne utelovljuju doktrinu Budina odluka kroz darmu.

One ne mogu biti podložne manipulaciji pojedinaca, a naročito ne mogu biti odlučene ličnom voljom reinkarniranog. Kao što kaže poslovica, pravo zlato se ne plaši vatre.

Reinkarnacija živih Buda mora se pridržavati principa poštovanja osećanja laičkih sledbenika

Iz perspektive laičkih sledbenika, tibetanski budizam smatra da se Bude pojavljuju u ovom svetu iz saosećanja, nikada ne napuštajući živa bića, i da se vraćaju snagom svojih zaveta. U reinkarnaciji živih Buda, živa bića koja oni ne napuštaju nisu nejasan ili širok pojam, već konkretno posvećeni sledbenici — verska zajednica.

Zaveti se odnose na težnje ka prosvetljenju, praktikovanju puta Bodisatve i spašavanju živih bića. Tokom procesa reinkarnacije, cilj ovih zaveta su upravo vernici tibetanskog budizma. Tako se reinkarnacija živog Bude dešava kao odgovor na potrebe vernika.

Većina tibetanskih budističkih sledbenika živi u Kini, posebno u regionima gde se praktikuje tibetanski budizam. Stoga, u praksi, reinkarnirajuće Žive Bude ne napuštaju svoje sledbenike niti zemlju koja ih je hranila, i mogu se reinkarnirati samo unutar Kine, a ne na mestima gde tibetanski budizam tradicionalno nije prisutan.

Dakle, ističe autor, odluke o tome da li će se neko reinkarnirati i gde, moraju poštovati osećanja i želje laičkih sledbenika, i ne mogu biti donete isključivo od strane reinkarniranog pojedinca. Upravo iz poštovanja prema osećanjima vernika, Mere za upravljanje reinkarnacijom živih Buda tibetanskog budizma propisuju da je zahtev većine lokalnih vernika i upravljačkih organizacija manastira za reinkarnacijom osnovni uslov za reinkarnaciju.

Ukratko, nikada u istoriji tibetanskog budizma, uključujući reinkarnacije uzastopnih Dalaj-lama, nije postojao presedan da reinkarnirani pojedinac sam donosi odluku o tom pitanju. Od uspostavljanja sistema reinkarnacije živih Buda, on je dosledno sledio i poštovao principe i tradicije državnog nadzora, upravljanja u skladu sa zakonom, potvrde kroz doktrinalno određivanje i poštovanja osećanja vernika. Jednostavno ne postoji osnova da reinkarnirani pojedinac sam odlučuje o tome, a svaki pokušaj politizacije reinkarnacije živih Buda na kraju će biti bezuspešan, zaključuje autor.