Iranci se bore sa dilemom da li da ostanu ili da zbog rata odu iz zemlje

Dok neki Iranci traže sklonište u bezbednijim krajevima svoje zemlje ili u nekim od susednih zemalja, drugi se vraćaju iz inostranstva, kako bi zaštitili svoje porodice i domove.

Agencija UN za izbeglice procenjuje da je od početka američko-izraelskog rata sa Iranom u toj zemlji raseljeno 3,2 miliona ljudi. 

Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije, iako veliki broj Iranaca još nije pobegao iz zemlje, mnogi napuštaju veće gradove radi relativne bezbednosti sela koje se graniči sa Kaspijskim morem severno od glavnog grada Teherana.

Nakon što su bombe eksplodirale u blizini njenog doma u Golestanu na istoku Irana, frizerka Merve Purkaz je odlučila da ode.

Tridesetdvogodišnja Purkaz je agenciji Asošiejted pres rekla da je prešla skoro 1.500 kilometara do graničnog prelaza Kapikoj u nadi da će stići do bezbednosti obližnjeg turskog grada Vana.

"Ako mi dozvole, ostaću u Vanu dok se rat ne završi. Ako se rat ne završi, možda ću se vratiti i umreti", rekla je Purkaz.

Do sada se relativno malo ljudi odlučilo da ode.

UN procenjuju da je samo oko 1.300 Iranaca svakog dana od početka rata otišlo iz zemlje preko Turske, a nekim danima se više ljudi vraća u Iran nego što odlazi. 

Ali susedi Irana i Evropa su sve više zabrinuti zbog moguće migracione krize ukoliko se rat oduži i prave planove za nepredviđene situacije.

Dok je Purkaz ulazila u Tursku, Lejla Rabetnežadfard je krenula u drugom smeru.

Četrdesetpetogodišnja Rabetnežadfard bila je u Istanbulu spremajući se da se uda za nemačkog univerzitetskog profesora kada su počele borbe. 

Odložila je ceremoniju i otišla kući u Širaz, na jugu Irana.

"Kako mogu da se osećam bezbedno u Istanbulu kada moja porodica živi u Iranu tokom rata? Neću napustiti Iran dok se rat ne završi", rekla je Rabetnežadfard, dodavši da dolazak njene porodice u Istanbul nije moguće jer je njen stan mali, njenom bratu je potrebna medicinska nega, a život tamo je skup.

UN su upozorile da će nastavak borbi verovatno naterati još Iranaca da napuste svoje domove.

Kao i u dvanaestodnevnom sukobu prošle godine, mnogi Iranci se sada kriju u svojim kućama, bez novca za bekstvo ili možda zbog upozorenja američkog predsednika Donalda Trampa od 28. februara da ostanu u skloništima zbog opasnosti.

"Kretanje ljudi iz Irana izgleda ograničeno uglavnom zato što oni daju prioritet ostanku sa porodicom, kao i bezbednosti porodice i imovine, i zbog bezbednosnih uslova i logističkih ograničenja", rekao je Salvador Gutijerez, šef misije Međunarodne iragnizacije za migracije UN u Iranu.

Ako se uništi ključna infrastruktura Irana, to bi moglo dovesti do talasa ljudi koji pokušavaju da pređu u susedni Pakistan, Avganistan, Turkmenistan, Azerbejdžan, Jermeniju, Tursku i Irak.

"Ako Teheran, grad od 10 miliona ljudi, nema vodu, otići će negde", rekao je Aleks Vatanka, saradnik Instituta za Bliski istok u Vašingtonu.

Iran se već bori sa jednom od najvećih populacija izbeglica na svetu, oko 2,5 miliona prisilno raseljenih ljudi, uglavnom iz Avganistana i Iraka.

Ako se kriza produbi, humanitarne grupe kažu da su najverovatnije destinacije za izbeglice granice Irana sa Irakom i Turskom, koje se protežu otprilike 2.200 kilometara kroz neravan planinski teren koji je dom mnogih kurdskih zajednica i policija ga teško kontroliše.

Turska je vodila "politiku otvorenih vrata", koja je omogućila milionima izbeglica iz Sirije da uđu u zemlju tokom dugog građanskog rata u njihovoj zemlji. 

Ali Turska je odustala od takvog pristupa iz više razloga.

Turski ministar unutrašnjih poslova Mustafa Čiftči rekao je da je zemlja napravila plan za smeštaj iranskih izbeglica u "tampon zonama" duž granice, ili u šatorskim gradovima ili privremenom smeštaju unutar Turske, piše turski list Hurijet. 

"Iranci koji su pobegli od rata verovatno neće tražiti status izbeglice u Turskoj jer bi obrada zahteva za azil mogla da potraje godinama, ako uopšte i bude obrađena. Oni ne žele da godinama u neizvesnosti čekaju na status izbeglice, koji možda neće dobiti", rekla je Sara Karakojun, humanitarna radnica u nezavisnoj Fondaciji za razvoj ljudskih resursa sa sedištem u blizini granice.

Tursko ministarstvo odbrane saopštilo je u januaru da je ojačalo granicu sa Iranom dodavanjem 380 kilometara betonskih zidova, 203 optička tornja i 43 osmatračnica.

Rikardo Gasko, analitičar Instituta IstanPol, smatra da će Turska verovatno poslati trupe da obezbede granicu i strogo kontrolišu protok ljudi u zemlju, dok traže sredstva Evropske unije za pomoć u rešavanju problema izbeglica.

Odnos EU i Turske redefinisan je sirijskom izbegličkom krizom pre 10 godina. 

Skoro dve trećine od 4,5 miliona Sirijaca koji su bežali od građanskog rata završilo je u Turskoj,a mnogi su potom malim čamcima stigli do Evrope.

Brisel i Ankara su 2016. godine postigli sporazum o migraciji, prema kojem EU daje Turskoj podsticaje i do šest milijardi evra pomoći za sirijske izbeglice na turskoj teritoriji, kako bi ubedila Ankaru da zaustavi desetine hiljada migranata da krenu ka Grčkoj.

Grupe za pomoć izbeglicama su tvrdile da je taj sporazum stvorio zatvore na otvorenom sa lošim uslovima. 

Ali za rukovodstvo EU, sporazum je spasao ljude, sprečio mnoge migrante da stignu do teritorije EU i poboljšao živote izbeglica u Turskoj.

Sporazum bi trebalo da bude obnovljen ove godine, ali turski građani su nezadovoljni sirijskim izbeglicama, a antiimigrantske desničarske stranke su dobile na popularnosti u delovima Evrope.

Još jedna izbeglička kriza je već u toku, još bliže Evropi.

U borbama u Libanu između Izraela i Hezbolaha do sada raseljeno je više od 800.000 ljudi.

"Imamo situaciju (na Bliskom istoku) koja bi mogla imati ozbiljne humanitarne posledice baš u vreme kada je humanitarno finansiranje potpuno smanjeno. Da li je svet spreman za još jednu humanitarnu katastrofu?“, rekla je Ninet Keli, predsednica Svetskog saveta za izbeglice i migracije, ukazujući na uništavanje Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) od strane Trampove administracije.