Biznis i finansije: U Srbiji značajan deo staklenog otpada završava na deponijama
Svoj asortiman EU dopunjuje uvozom još 18 miliona tona staklenog materijala i šupljeg stakla za koje izdvaja oko 30 milijardi evra, a 40 odsto tog kontingenta preuzimaju Nemačka, Francuska i Italija.
Od te količine, 37 kilograma po osobi ili oko 16 miliona tona godišnje pretežno ambalažnog stakla, tegli, boca, posuda - završi kao otpad. Veći deo te količine se reciklira, ali u kom procentu zavisi od zemlje: u Portugalu je to čak 112 odsto, u Grčkoj svega 23 odsto.
U Srbiji nema preciznih podataka o tržištu stakla. Procenjuje sa da je uz proizvodnju šupljeg stakla u Paraćinu u tu granu uključeno još tridesetak firmi koje izrađuju fasadno i građevinsko staklo, staklenu vunu i slično. Tome treba dodati još 140.000 tona uvezenih najviše iz Hrvatske, Kine, Austrije i Bugarske, a trećinu te količine vredne preko 300 miliona evra, čini ambalažno staklo.
Procena je i da se u Srbiji godišnje proizvede oko 51 kilogram staklenog otpada po glavi stanovnika ili ukupno preko 280 miliona tona, dok se reciklira oko 40 odsto.
"U Srbiji se značajan deo otpadnog stakla, ambalažnog i ravnog, ne sortira niti reciklira, već završava na deponijama. Ukoliko se i prikuplja, u gradovima koji imaju uspostavljen sekundarni sistem, iz namenskih kontejnera pretvara se u krš i transportuje za Bugarsku, gde se dalje separatiše u različite granulacije i prodaje industrijama stakla”, rekla je za Biznis i finansije Hristina Mikić, direktorka inicijative Kreativno staklo Srbije i osnivačica Instituta za kreativno preduzetništvo.
Objasnila je da se reciklažna industrija stakla zasniva na ekonomiji obima, pa sistem prikupljanja zavisi od vrste i količine dostupnog otpadnog stakla. Kod običnog stakla to ima smisla, ali se komercijalni interes za otvaranje posebnih linija prerade smanjuje ako je reč o borosilikatnom, optičkom ili drugim specijalnim vrstama stakla.
"Nekoliko je faktora koji se uzimaju u obzir prilikom reciklaže stakla. Osim ekonomske isplativosti koja je zasnovana na količini otpada, važna je procena životnog ciklusa reciklaže, potrošnja energije i kvalitet izlaznog materijala. Da li će sistem biti uspostavljen ili ne, zavisi od toga kako se mogu rešiti i tehnički problemi poput sortiranja ili kvaliteta dobijenog reciklata, a uzimaju se u obzir i logističke prepreke kod prikupljanja, transporta, sertifikacije porekla i slično“, rekla je Mikić.
Ali, ono što ne može industrija usled slabosti tradicionalnih poslovnih modela reciklaže, sve više preuzimaju kreativna ekonomija i umetnost. Oni postaju alternativni sistemi prerade, ukazala je Mikić i navela primer da se kroz program inicijative Kreativno staklo Srbije organizuju radionice na kojima odbačeni predmeti dobijaju novi život i funkciju, pa se staklene tegle mogu koristiti kao skladišta za namirnice, dekorativne kutije, vaze ili uz određenu tehniku kao saksije.
Kreativna ekonomija po pravilu prerađuje male serije. Pritom, može da modifikuje poznate tehnike i testira različite tradicionalne metode obrade. Ogledi sa staklenim otpadom, posebno specijalnih vrsta poput borosilikatnog, optičkog i kaljenog, često dovode do rešenja koja mogu biti komercijalna. Onda se za njih zainteresuju i multinacionalne kompanije.
"Umetnici staklo za svoja dela sakupljaju na različite načine. Najčešće upotrebljavaju iskorišćene vinske boce, stare prozore, odbačene predmete, ali i vintidž staklo koje pronalaze na buvljacima, u antikvarnicama ili među predmetima koji su se ranije upotrebljavali u domaćinstvima i industriji. U toj oblasti izgradila su se i poznata imena", rekla je Mikić i navela da se primeri umetnika koji recikliraju staklo na različite načine mogu naći na platformi Kreativno staklo Srbije, u ediciji Cirkularno staklo, čiju izradu je finansirala Evropska unija.
Novi život stakla ima i svoja ograničenja, o čemu je na ovogodišnjem forumu Kreativno staklo govorila Meta Mramor, slovenačka umetnica i doktorantkinja na Akademiji umetnosti i dizajna Eugenijuš Gepert u Vroclavu.
Navela je da se da upotreba već iskorišćenog stakla ne može vezivati samo za proces izrade umetničkog dela, a zanemariti druge faze tog ciklusa, poput pakovanja, transporta i skladištenja, koje mogu imati značajne ekološke i logističke posledice.
"Recimo, kada je potrebno da se umetničko delo nastalo reciklažom transportuje, to pored složenije logistike zahteva i upotrebu novih materijala, na primer drvenih sanduka po meri. Iz cirkularne perspektive, nekada je efikasnije reprodukovati delo na zadatoj lokaciji nego ga transportovati. Iako se cirkularnost često svodi na pitanja reciklaže, neophodno je da se obuhvati čitav životni ciklus umetničkog dela", poručila je Mramor.
