Jezdimirović: Sistem kontrole opasnog otpada u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou

Sistem kontrole opasnog otpada u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou, a neki od glavnih razloga za takvo stanje su neujednačena primena propisa, nedovoljno efikasna kontrola i ograničeni institucionalni kapaciteti, ocenio je Igor Jezdimirović iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine.

Jezdimirović je za nedeljnik Vreme izjavio da se podaci o količinama generisanog, tretiranog, uvezenog i izvezenog opasnog otpada prikupljaju u Agenciji za zaštitu životne sredine (SEPA), ali da se konsolidovani podaci objavljuju sa značajnim zakašnjenjem.

"Javnost ima pravo da zna gde i u kojim količinama nastaje opasan otpad, ko ga preuzima, na koji način ga tretira i gde završavaju produkti tog tretmana. Posebno su važni ažurni i javno dostupni podaci koji omogućavaju praćenje celokupnog toka otpada, od mesta nastanka do konačnog tretmana ili izvoza", rekao je Jezdimirović.

Takva transparentnost, dodao je, neophodna je kako bi se sprečile zloupotrebe u kojima se neadekvatnim tretmanom ili klasifikacijom otpad formalno prikazuje kao neopasan, iako rizik po životnu sredinu nije stvarno uklonjen.

Prema nekim procenama, Srbija sama proizvodi stotinak hiljada tona opasnog otpada godišnje, pri čemu nema nijednu izgrađenu klasičnu, trajnu deponiju opasnog otpada, piše Vreme.

Jezdimirović je rekao da je tretman opasnog otpada skupa delatnost jer zahteva odgovarajuću tehnologiju, stručnost i kontrolu, kao i značajne investicije.

"Ukoliko toga nema, postoji rizik da finansijska korist ostane operateru, dok stvarni trošak u vidu zagađenja životne sredine i posledica po zdravlje ljudi trpimo svi", kazao je Jezdimirović.

On je naveo da u Srbiji postoje operateri koji raspolažu ozbiljnim i međunarodno priznatim tehnologijama, ali postoje i primeri koji pokazuju zbog čega je neophodno veoma pažljivo kontrolisati i postupak izdavanja dozvola i stvarni rad postrojenja.

"U Srbiji se poslovima sa opasnim otpadom bave ovlašćeni operateri. Problem je u tome što sama činjenica da neko poseduje dozvolu ne može biti garancija da će svaki postupak sa opasnim otpadom biti adekvatan i bezbedan. Upravo zato su neophodni kontinuirani inspekcijski nadzor, praćenje tokova otpada, kontrola procesa tretmana i provera toga šta je stvarni krajnji rezultat tog tretmana", istakao je Jezdimirović.

Poseban problem, prema njegovim rečima, predstavljaju nekadašnja industrijska postrojenja, posebno ona koja su završila u stečaju ili restrukturiranju, iza kojih su ostale značajne količine istorijskog otpada, uključujući i opasan otpad.

Kada pravno lice koje je zagađenje napravilo više ne postoji ili nema sredstva iz kojih bi se sanacija mogla finansirati, onda trošak rešavanja problema u praksi pada na sve građane.

Na pojedinim lokacijama problem nije samo u otpadu koji se može fizički ukloniti, već i u mogućoj kontaminaciji zemljišta i podzemnih voda.

"Uklanjanje opasnog otpada je zato često samo prvi korak. Nakon toga je potrebno utvrditi da li su zemljište, podzemne ili površinske vode zagađeni i, ukoliko jesu, sprovesti sanaciju i remedijaciju", naveo je Jezdimirović.

On ističe i da je problem što jedan incident povezan sa opasnim otpadom veoma brzo nestane iz dnevnih vesti, dok posledice koje ostavi u životnoj sredini mogu ostati decenijama, pa čak i generacijama.

"Upravo zbog toga odnos države prema opasnom otpadu predstavlja dobar pokazatelj koliko ozbiljno shvatamo zaštitu životne sredine i javnog zdravlja", kazao je Jezdimirović za Vreme.