DEMOSTAT: Izborne prognoze u uslovima učestalih krađa političkog identiteta birača

Da i su mogući pošteni i demokratski izbori u partokratskom i kleptokratskom sistemu? 

Nisu mogući, a ako se ipak dese onda ili izbori nisu bili nepošteni i nedemokratski ili sistem nije bio partokratski i kleptokratski. 

Da li je u partokratskom i kleptokratskom sistemu moguć izborni uspeh opozicijskih partija koje bi, inače, u poštenim i demokratskim izborima odnele pobedu? Jeste, ali veoma retko i pod uslovom da konzorcijum opozicijskih partija osvoji najmanje deset postotaka više autentičnih glasova birača od partija koje drže vlast. Time bi bili blizu broju oficijelnih glasova prema prebrajanju koje vrše zvanični organ za sprovođenje izbora.  

No i pored toga, puteva za izborni uspeh opozicije ima iako su putevi zapretani lažnim prečicama. Jeda od uslov svih uslova za izborni uspeh opozicijskih stranka je istinski dogovor o njihovom savezu i poštovanja tog dogovora, kako uoči izbora, tako i posle izbora. 

Sumnja u rezultate javnomnjenskih istraživanja je prilično raširena, pogotovu među onima kojima istraživanje nije pružilo željene rezultate (pre svega to su stranački političari i birači koji se svrstavaju u ekstremne navijače svojih stranaka). Istraživač onda postaje žrtveni jarac i „glasnik koga treba ubiti“ (opozit poslovice starih Latina „Ne nuntium necare“). No, daleko od toga da mislim sve najbolje o istraživanjima predizbornog mnenja. Naprotiv! Upravo na tom pravcu je nekoliko argumenata koji opravdavaju sumnju u (prognostičku-kriterijsku) validnost istraživanja javnog mnenja uoči parlamentarnih i drugih izbora, pogotovu u državama kao što je Srbija. 

U 21. vek se ušlo sa raširenom sumnjom u rezultate javnomnjenskih istraživanja, kako u svetu tako i kod nas. Posebno je sumnja usmerena na nalaze predizbornih istraživanja. Pomalo je apsurdno što su retki naučni odgovori na širenje te sumnje, iako je to standardno metodološka norma, jer „(u) nauci nema mesta za iskustvene podatke koje nije mogućno proveravati, ili još taĉnije, koje nije u stanju da nezavisno proveri svako u nauĉnom pogledu kompetentno lice.“ (Vojin Milić, Sociološki metod, str. 187). 

Na validnost rezultata predizbornih istraživanja utiču sledeći činioci: (1) istraživač(i), uključiv i autore uzorka, (2) uzorkovani ispitanici, (3) izabrana procedura prikupljanja podataka, tj. realizatori izabrane procedure (najčešće anketari ili intervjueri), (4) naručioci i finansijeri istraživanja (posredno) i (5) glavni urednici političkog i društvenog konteksta (okruženja) u kojem se dešavaju izbori, tj. činioci koji svojim ne/delovanjem bitno utiču i faktički određuju stepen legaliteta i stepen legitimiteta izbora. 

U ovom tekstu zadržaćemo na grubom ukazivanju na uticaje delovanja istraživača i ponašanja ispitanika na objektivnost i validnost rezultata istraživanja. 

Pre nego što pređem na iznoženje argumenata u prilog sumnje u validnost istraživanja, skrenuo bih pažnju na činjenicu da su predizborna istraživanja izložena najrigoroznijem kriterijumu verifikacije validnosti. 

Validnost u slučaju predizbornih istraživanja u finalnom merenju proverava se putem komparacije prognoze izbornog rezulltata (tj. sume izjava ispitanika o izbornoj orijentaciji na vremenski bliskim izborima) s jedne strane i oficijelnih rezultata izbora s druge strane. Pri tom, mužno je imati na umu da se tu radi o komparaciji stavova uoči izbora i izbornog rezultata koji je rezultat ponašanja birača na izborima. Dakle u pitanju je poređenje dva različita (raznorodna) fenomena - stavova i ponašanja - između kojih može ali ne mora da postoji poklapanje. Ipak, po pravilu reč je o manje-više visokoj korelaciji između ove dve varijable. 

Drugim rečima, za kriterijum evaluacija validnosti istraživanja i rada istraživača, uzima se izborni rezultat na koji istraživač nema nikakav uticaj. Da bi taj kriterijum bio  valjan, nužno bi bilo barem razmisliti o pitanju: koliko je izborni rezultat istinit prikaz autentično ličnog izbornog opredeljenja birača, a koliko rezultat moguće manipulacije sa glasovima birača od strane učesnika u predizbornim aktivnostima i u aktivnostima prebrojavanja glasova birača (videti Henessy, 1965; Lamza Posavec, 2015). Dakle, valjalo bi proveravati validnost istraživanja (standardizovanim procedurama) ali trebalo bi proveravati i to da li je postojao legalan i legitiman uticaj na birače ili je tu bilo i ne-legalnog i ne-legitmnog uticaja na glasanje i na glasove birača (tj. ovakvog ili onakvog „usmeravanaja“ glasova).  Znači da pitanja koja treba da opravdaju ili otklone sumnju u objektivnost i validnost, treba podjednako da se odnose kako na istraživača (njegovo znanje i njegova profesionalna etika), na ispitanika (prihvatanje umesto odbijanja učešća u istraživanju i iskrenost odgovora), na ponašanje izbornih aktera u vremenu pre izbora, tokom izbora i tokom prebrojavanja glasova sa stanovišta legaliteta i legitimiteta ili kao se obično kaže da se ponašanje izbornih aktera oceni sa stanovišta poštenja i poštovanja demokratskih principa. 

Zaključujem da se po pravilu uzroci nepoklapanja prognoze rezultata izbora i oficijelnih rezultata izbora pripisuju istraživanju i greške se traže na strani istraživača, dok se a priori oficijelni rezultati izbora uzimaju kao istiniti. Oficijelna verifikacija izbornog rezultata od strane nadležnih aktera izbora retko se dovodi u sumnju u kontekstu ocene validnosti predizbornih istraživanja, čak i onda kada je sumnja u nameštanje izbornog rezultata tema dana. 

Sve u svemu proizlazi da istraživači treba da pribroji prognozi broja autentičnih glasova birača koji nisu pretrpeli naknadno falsifikovanje i sve one glasove koji su rezultat prevarnih radnji koje su se dešavale pre izbora, tokom izbornog dana i tokom izveštajnog sumiranja glasova birača. Reklo bi se: nemogujća misija. – Pogledajmo to barem malo detaljnije. 

Da li će ispitanik reći za koga bi glasao da ima mogućnost da istinito iskaže svoje izborno opredeljenje ili je već podlegao pritisku onih koji zahtevaju da on glasa za ove ili one, pa će reći da će glasati onako kako je od njega zahtevano? Da li istraživač može da prepozna autentični odgovor ispitanika ili odgovor koji je nametnut. Da li će prepoznati ispitanika koji nema svoj odgovor već prihvata odgovor koji mu je „pri ruci“ (tako će glasati moje komšije; video sam u novinama, na televiziji; pitao sam ljude u koje imam poverenja; svi moji tako glasaju; priča se da su oni najbolji…). 

U partokratskim i kleptokratskim državama da bi istraživač došao do procene izbornog rezultata onakvog kakav će se oficijelno izneti, nužna je dobra prognoza izlaznosti na date izbore i dobra prognoza broja nevažećih glasova, a potom je neophodno da učini nemogući posao, da prepozna i sumira sledeće glasove nastale legalno i nelegalno ili legitimno i nelegitimno: 

(1) glasovi koji su rezultat autentičnog opredeljenja birača bilo da je nastao pre predizborne kampanje bilo da je nastao tokom kampanje ali bez spoljnih pritisaka;  

(2) glasovi koji su rezultat konformističkog glasanja pod frontalnim uticajem ili pritiskom okruženja - predizborna kampanja (bilo prljava bilo korektna, bandwagon effect i sl; 

(3) glasovi koji su rezultat dobrovoljno prihvaćenih eksternih zahteva za glasanjem za određenu partiju; 

(4) iznuđen glasovi - zastrašivanje, pretnje, ucene, 

(5) glasovi na osnovu prisilne ili dobrovoljne trampe glasova za određeno dobro (ovde se ubraja podmićivanje i kupovina glasova; za razliku od ucene gde birač može da izgubi nešto, u slučaju trampe-kupovine u pitanju je neki dobitak); 

(6) glasovi nastali na osnovu slučajnog glasanja („Zažmurim, zavrtim olovku, pa gde padne, za toga glasam“);

(7) glasovi nastali putem krivotvorenja prilikom prebrojavanja glasova – radi se o promenama u distribuciji glasova koje se dešavaju nakon zavšenog glasanja od strane aktera koji sačinjavaju oficijelne izveštaje o glasanju na različitim nivoima sumiranja glasova. 

Kada se ima u vidu ovolika raznolikost nelegalnih i nelegitimnih resursa glasova, kako onih koji se nalaze u glasačkoj kutiji, tako i onih koji se nalaze u zvaničnim izveštajima o glasanju, onda je jasno koliko je bio u pravu britanski istraživač Roger Jowell kada je napisao: „Toliko je stvari zbog kojih istraživanja mogu krenuti u lošem pravcu pa je pravo čudo što istraživanja uopšte mogu biti u redu, kao što obično jesu“ (Jowell et al. „The 1992 British Election: The Failure of the Polls“. Public Opinion Quarterly, Volume 57, Issue 2, Summer 1993, Pages 238–263). 

Ne znam koliko je u pravu citirani autor kada tvrdi da su javnomnjenska istraživanja u redu „kao što obično jesu“. U nas ta istraživanja obično nisu u redu i teško mogu da budu u redu! - Ovde smo samo pomenuli formate kroz koje prolaze glasovi od njihove autentične orijentcije u mnenju birača (u meri u kojoj ona postoji) do njihove oficijelne forme u izveštajima o izborima. Time smo samo okvirno ukazali na deo eksterne manipulacije biračkim glasovima od strane dominantne političke moći, koji otežavaju rad i onemogućavaju prognoziranje izbornog rezultate. Jasno je ko snosi odgovornost za manipulaciju glasovima i biračkim uverenjima, no ostaje pitanje i sumnja u odgovornost samih istraživača (njihovo znanje, iskustvo, etika). Takođe je u pitanju i pod sumnjom volja i spremnost samih ispitanika da učestvuju u istraživanju i njihova spremnost da iskreno odgovore na pitanja o izbornim opredeljenjima.