"Naša realnost je takva da se ljudi danas zadužuju kada treba da poprave, zamene neki uređaj u domaćinstvu, da poprave zube. 'Plata za život' za koju se zalaže Solidarnost pokriva sve osnovne potrebe radnica i radnika i njihovih porodica: hranu, odeću, stanovanje, prevoz, komunalne i telekomunikacione troškove, obrazovanje, zdravstvo, slobodno vreme i kulturu", rekla je Simić u razgovoru za Betu.
Pema njenim rečima, "Plata za život" mora da podrazumeva i mogućnost štednje u visini od deset odsto za nepredviđene troškove.
Simić je navela da "u Srbiji više od dve trećine zaposlenih ima platu koja je ispod republičkog proseka, dok minimalna zarada, koju prima oko 350.000 ljudi, ne dostiže ni nivo minimalne potrošačke korpe".
Minimalna zarada zagarantovana našim zakonom se, rekla je, na žalost nalazi za dve trećine ispod evropske granice siromaštva.
Govoreći o socijalnim razlikama u Srbiji, za koje Solidarnost smatra da nikad nisu bile veće, navela je da se najočiglednije ogledaju u tome da je, sa jedne strane, malobrojna tajkunska elita koja je u svojim rukama skoncentrisala ekonomske, političke i medijske resurse. Nasuprot njima je većina koja je kroz nekoliko decenija pljačkaških privatizacija, zaduživanje i korupciju ostala uskraćena za sve ono što bi trebalo da predstavlja dostojanstven život – adekvatne plate i penzije, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, poštovanja radnih prava i zaštitu od nasilja i diskriminacije.
"Najveći broj slabije plaćenih primoran je da obavlja više poslova da bi opstali dok su žene uz to i dalje tradicionalno opterećene neplaćenim kućnim poslovima", ukazala je Simić, ističući i da radnice i radnici u Srbiji imaju najduže radno vreme u Evropi.
Ona je ocenila da ugovori o privremenim i povremenim poslovima postaju sve dominantniji oblik zapošljavanja i u privatnom i u javnom sektoru, što, napomenula je, aktuelna vlast koristi kao mehanizam ucene i mobilizacije za političke ciljeve.
"Osim što često bivaju ucenjeni gubitkom posla, zaposleni na ovim ugovorima nemaju pravo na porodiljsko odsustvo, odmor, bolovanje, sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje i štrajk, a nije im čak zagarantovana ni minimalna zarada", navela je Simić.
Prema njenim rečima, "najflagrantnije i najopasnije kršenje radnih prava se ogleda u činjenici da ostvarivanje tih prava nema ko da nadgleda i štiti".
"U Srbiji ima tek nešto više od 200 inspektora rada, što znači da je jedan inspektor u proseku zadužen za staranje o zaštiti prava oko 10.000 radnica i radnika. U ovakvim uslovima je potpuno jasno da nije moguće osigurati adekvatnu bezbednost i zaštitu zdravlja na radu", rekla je Simić.
To potvrđuju, naglasila je, "i sumorne statistike da u proseku jednom nedeljno u Srbiji neko izgubi život na radnom mestu".
"Uz sve to, radno zakonodavstvo je proteklih godina uporno menjano tako da se radnička prava umanje, a nesigurni poslovi postanu pravilo umesto da su izuzetak", ukazala je Simić.
Na pitanje mogu li postizborni protesti i nezadovoljstvo da podstaknu socijalni bunt, ona je rekla da bi "izborna krađa, ali možda još više činjenica da se režim posle te krađe brutalno obračunava sa omladinom koja joj se opire, morali da budu razlozi za nezadovoljstvo i poziv na akciju svima".
"Već smo videli ucene, bugarske vozove, kapilarne glasove, kol centre", istakla je, dodajući da je "sada režim podigao krađu na novi nivo - uvezao je glasače koji će odrediti rezultat neizvesnih izbora, ali i time što je one koji su na tu krađu ukazali optužio za rušenje ustavnog poretka".
"Nijedna politička pobuna kod nas nije bila do kraja uspešna bez široke socijalne pobune, naročito u javnim preduzećima koja čine okosnicu funkcionisanja društvenog sistema", rekla je.
"Studenti su pokazali i političkim akterima kod nas, ali i svim građanima kako se ne odustaje od osnovnih principa istine i pravde i moramo ih podržati svi, od profesora, do sindikata i političkih stranaka. Solidarnost sa njima u ovom slučaju nikako ne predstavlja emotivnu bolećivost, nego nužnost u borbi za opstanak ovog društva", poručila je Simić.
