ESKALACIJA RUSKO-UKRAJINSKOG SUKOBA - Rat Rusije i Ukrajine, kojoj pomažu članice NATO, eskalirao je uoči promene vlasti u Vašingtonu, što je podstaklo strahovanja da bi mogao da preraste u nuklearni sukob. Posle pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, Rusija je rasporedila na frontu 10.000 severnokorejskih vojnika. To je bio povod da odlazeći američki predsednik Džozef Bajden, a zatim i vlada u Londonu, dozvole Kijevu da koristi njihove rakete dugog dometa za napade na rusku teritoriju. Ukrajinsko korišćenje američkog i britanskog oružja razjarilo je Kremlj, koji je odmah odgovorio revizijom nuklearne doktrine - snižavanjem praga za upotrebu nuklearnog oružja, a zatim i ispaljivanjem novog hipersoničnog projektila "orešnik" na Ukrajinu. Do eskalacije je došlo u vreme kada Rusija napreduje na frontu, ali ne uspeva da potisne ukrajinske snage iz svoje pogranične oblasti Kursk, u koju su upale u avgustu. NATO, koji se 2024. dodatno proširio ulaskom Švedske kao 32. članice, optužuje Moskvu za eskalaciju sukoba i obećava da će nastaviti da pomaže Ukrajini. Međutim, Tramp je obećao da će ograničiti američku podršku Ukrajini i ispregovarati okončanje rata.
POVRATAK TRAMPA U BELU KUĆU - Republikanac Donald Tramp uspeo je drugi put da pobedi na predsedničkim izborima u SAD, uprkos upozorenjima mnogih da bi takav ishod mogao da ima ozbiljne posledice po američku demokratiju. Iako su izbori 5. novembra smatrani neizvesnim, Tramp je ubedljivo porazio kandidatkinju demokrata, potpredsednicu SAD Kamalu Haris, osvojivši svih sedam saveznih država u kojima pobednik nije bio unapred poznat. Pobedi Trampa doprinela je i vladajuća Demokratska stranka, koja se nije snašla u procesu izbora kandidata. Šefa države Džozefa Bajdena, čije su zdravlje i kapacitete mnogi dovodili u pitanje, demokrate su prekasno zamenile Kamalom Haris. Tramp, prvi bivši predsednik osuđen za krivično delo, u kampanji je redovno koristio polarizujuću retoriku i preživeo je dva atentata. Trampov povratak u Belu kuću 20. januara mnogi čekaju sa zebnjom, zbog osvete protivnicima koju je najavio, ali i zbog očekivanog tvrđeg stava prema abortusu, LGBT populaciji i pristupu zdravstvenoj zaštiti. Tramp je obećao da će brzo zaustaviti ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku, ali ne precizirajući kako, najavio je proterivanje migranata i smanjenje federalne vlade, i zapretio uvođenjem visokih carina Evropskoj uniji i Kini. Posle pobede na izborima, Tramp je odabirom najbližih saradnika šokirao javnost, ali i pojedine saborce. Republikanci su na izborima preuzeli kontrolu i nad oba doma Kongresa, ali će im tesna većina otežati donošenje zakona.
INTENZIVIRANJE SUKOBA NA BLISKOM ISTOKU - Ratovi koje Izrael vodi protiv palestinskog Hamasa u Pojasu Gaze i protiv proiranskog Hezbolaha u Libanu intenzivirani su tokom 2024, a u nekoliko navrata u sukob se nakratko uključio i Iran. U gotovo 15-mesečnoj ofanzivi u Pojasu Gaze, zbog koje se Izrael suočava sa optužbama za genocid, broj poginulih Palestinaca premašio je 45.000, raseljena je većina stanovnika i razoreni su veliki delovi te teritorije. Međunarodni krivični sud je u novembru izdao nalog za hapšenje premijera Izraela Benjamina Netanjahua i njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta, koje sumnjiči za zločine protiv čovečnosti. Sud je izdao i nalog za hapšenje šefa vojnog krila islamističkog Hamasa Mohameda Deifa, za koga nije izvesno da li je živ. Izrael je ove godine ubio dva višegodišnja lidera Hamasa - u julu u Teheranu Ismaila Hanijea, a u oktobru u Gazi Jahju Sinvara. Prekogranični sukobi Izraela sa libanskim Hezbolahom, saveznikom Hamasa, prerasli su jesenas u otvoreni rat. Izrael je krajem septembra ubio lidera Hezbolaha Hasana Nasralaha u vazdušnom napadu na predgrađa Bejruta, a 1. oktobra je započeo šestu invaziju na Liban od 1978. Iran je potom raketirao Izrael, koji je uzvratio nekoliko nedelja kasnije. U Libanu je primirje uspostavljeno krajem novembra, kada se mislilo da je Bliski istok na ivici još većeg rata, dok prekid vatre u Gazi ostaje prioritet.
KRAJ ASADOVOG REŽIMA U SIRIJI - Posle više od pet decenija vladavine Sirijom, dinastija Asad je početkom decembra neočekivano svrgnuta munjevitom 11-dnevnom ofanzivom pobunjenika, podržanih od Turske. Predvođeni radikalnom islamističkom grupom Hajat Tahrir al-Šam, pobunjenici su zauzeli glavni grad Damask, a sirijski predsednik Bašar el Asad pobegao je sa porodicom u Rusiju koja mu je ponudila azil. Asad je vladao Sirijom od 2000, kada je od oca Hafiza el Asada nasledio represivnu političku strukturu. Zemlja je od 2011. u građanskom ratu sa više od pola miliona mrtvih, započetom Asadovim nasilnim gušenjem prodemokratskih demonstracija. Pad Asada je bio gotovo nezamisliv desetak dana ranije, budući da je u poslednje četiri godine kontrolisao većinu zemlje i najveće gradove. Takav ishod je posledica povlačenja njegovih glavnih saveznika, Rusije i Irana. Različite frakcije pobunjenika u ratu su podržavali Turska, Saudijska Arabija, Katar i SAD. Na čelu Sirije sada je Ahmad al-Šareh, lider grupe Hajat Tahrir al Šam, bivšeg ogranka Al Kaide koji ima snažnu podršku Turske. Pad Asada, koji se smatra velikom pobedom turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, mogao bi da preoblikuje balans moći u regionu, a ne može se isključiti ni izbijanje novog nasilja. Na pad Asada Izrael je reagovao zauzimanjem demilitarizovane tampon zone na Golanskoj visoravni i vojnom operacijom sa ciljem uništenja strateških sposobnosti sirijske vojske.
JAČANJE DESNICE U EU, ALI NEDOVOLJNO ZA PROMENU - Građani EU su početkom juna izabrali novi petogodišnji saziv Evropskog parlamenta, koji u odnosu na prethodni ima znatno više desničarskih poslanika, ali nedovoljno za promenu vlasti. Evropska narodna partija desnog centra ostala je najjača politička grupa, a na drugom mestu je grupa levog centra Progresivna alijansa socijalista i demokrata. Na desnom političkom spektru, umesto grupe Identitet i demokratija, Parlament u novom sazivu ima dve nove - Patriote za Evropu, treću po broju poslanika, i još radikalniju, najmanju grupu Evropa suverenih nacija. One u zbiru imaju dvostruko više poslanika nego što je imala grupa Identitet i demokratija. Više poslanika je dobila i desničarska grupa Evropski konzervativci i reformisti, ali i savez Levica. Veće gubitke pretrpele su liberalna grupa Obnovimo Evropu i Zeleni/Evropski slobodni savez. Jačanje desničarskih partija, iako ne u meri u kojoj se očekivalo, bilo je značajno u tri vodeće ekonomije EU - Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Posle višemesečnih pregovora, tenzija i kompromisa, i uz rekordno nisku podršku, evroparlamentarci su odobrili nove evropske komesare koji su stupili na dužnost 1. decembra. Ursula fon der Lajen i Roberta Mecola ostale su predsednice Evropske komisije i Evropskog parlamenta, dok je Šarla Mišela na čelu Evropskog saveta zamenio Portugalac Antonio Košta. Nova šefica evropske diplomatije je Estonka Kaja Kalas, a za proces proširenja zadužena je Slovenka Marta Kos.
POLITIČKA KRIZA U DVE VODEĆE ČLANICE EU - U razmaku od svega mesec dana pale su vlade dve najveće i privredno najjače članice Evropske unije - Nemačke i Francuske. U Nemačkoj je vlada pala nakon što je kancelar Olaf Šolc, posle nesuglasica oko budžeta, smenio ministra finansija Kristijana Lindnera, lidera liberalne Stranke slobodnih demokrata. Liberali su bili najmanja partija u tročlanoj vladajućoj koaliciji, koju su činile i Šolcove socijaldemokrate i zeleni. Manjinskoj vladi je izglasano nepoverenje, a vanredni parlamentarni izbori biće održani 23. februara, u dogovoru sa opozicijom. Gotovo je izvesno da će najviše glasova na izborima osvojiti opoziciona konzervativna koalicija Hrišćansko-demokratske unije i Hrišćansko-socijalne unije, koja bi trebalo da bude okosnica nove vlade. U Francuskoj su nekoliko nedelja kasnije, takođe zbog spora oko finansijskih rezova, krajnja desnica i koalicija levih partija u parlamentu izglasale nepoverenje vladi Mišela Barnijea. Za razliku od Nemačke, Francuska ima predsednički sistem i šef države Emanuel Makron je već rekao da će ostati na funkciji do kraja mandata 2027. godine. Makron je 13. decembra, u skladu sa Ustavom, za novog premijera imenovao Fransoa Bajrua, lidera male partije Demokratski pokret (MoDem) koja je od 2017. saveznik Makronovog vladajućeg centrističkog saveza Preporod.
BRITANSKI LABURISTI NA VLASTI POSLE 14 GODINA - Na julskim parlamentarnim izborima u Velikoj Britaniji ubedljivo je pobedila Laburistička partija, koja se vratila na vlast posle 14 godina političkih lutanja i unutarstranačkih previranja. Lider laburista Kir Starmer postao je premijer pošto su birači kaznili Konzervativnu stranku Rišija Sunaka za neispunjavanje obećanja. Otkako su 2010. preuzeli vlast od laburista posle njihove 13-godišnje vladavine, konzervativci su pobeđivali na svim izborima, predvođeni Dejvidom Kameronom, Terezom Mej i Borisom Džonsonom. Međutim, poslednje godine, tokom kojih su na čelu vlade bili Džonson, Liz Tras i Sunak, bile su obeležene usporavanjem ekonomije, opadanjem kvaliteta javnih usluga i nizom skandala. Torijevci su usled toga postali laka meta za kritičare i sa levice i sa desnice. Laburisti, koji su na prethodnim izborima 2019. dobili 202 poslanika, sada su osvojili 411 od 650 mesta u donjem domu parlamenta, zasnivajući kampanju na samo jednoj reči - "Promena". Laburisti su obećali podsticanje investicija, poboljšanje infrastrukture, oporezivanje privatnih škola radi plaćanja hiljada novih nastavnika u državnim školama i druge mere. Starmer, 62-godišnji bivši glavni tužilac za Englesku i Vels, važi za pragmatičnog centristu koji je naporno radio da stranku skrene sa puta socijalističke politike njegovog prethodnika Džeremija Korbina. Iako ga kritičari opisuju kao neuzbudljivog i neambicioznog, popularnost laburista je znatno porasla otkako je u aprilu 2020. preuzeo partiju.
GRUZIJA I MOLDAVIJA IZMEĐU EU I RUSIJE - Izbori koji su 2024. održani u Gruziji i Moldaviji potvrdili su da je u dve bivše sovjetske republike i dalje jak ruski uticaj i da su duboko podeljene po pitanju spoljnopolitičke orijentacije i budućnosti. Majsko usvajanje zakona o "stranom uticaju", koji se smatra udarom na demokratske slobode, i zbog kojeg je EU obustavila finansijsku podršku Gruziji, podstaklo je masovne proteste. Posle oktobarskih parlamentarnih izbora, Gruzija je utonula u još dublju krizu, sa masovnim protestima proevropske opozicije koja ne priznaje pobedu vladajuće proruske stranke Gruzijski san. Na stav Evropskog parlamenta da izbori nisu bili ni slobodni ni pošteni, vlast je odgovorila suspendovanjem pristupnih pregovora sa EU i policijskom brutalnošću nad demonstrantima, koji traže nove izbore i povratak zemlje na evropski put. Za razliku od Gruzije, na izborima u Moldaviji proevropska predsednica Maja Sandu obezbedila je drugi mandat, iako su tvrdnje o ruskom mešanju pratile glasanje i u toj zemlji, kao i u Gruziji i Rumuniji. Iako je takođe oštro podeljena na proevropski i proruski tabor, Moldavija je za sada uspela da izbegne sudbinu Gruzije i da nastavi put ka EU. Koliko je ta linija tanka pokazuje i oktobarski referendum, na kojem se 50,35 odsto građana izjasnilo da težnja ka članstvu u EU bude navedena u Ustavu Moldavije kao državni cilj, dok je 49,65 odsto bilo protiv.
SMRT NAVALJNOG U RUSKOM ZATVORU I NOVI PUTINOV MANDAT - Najistaknutiji ruski opozicionar Aleksej Navaljni, poznat po antikorupcijskim istragama, oštrim kritikama Kremlja i organizovanju masovnih protesta, 16. februara je iznenada umro u sibirskoj kaznenoj koloniji, što je odmah podstaklo sumnje da je ubijen. Navaljni je umro u 48. godini u najstrožem zatvoru u Rusiji, gde je izdržavao kaznu od 19 godina na osnovu više presuda, za koje je tvrdio da su politički motivisane. Mnogi zapadni lideri direktno su optužili ruskog predsednika Vladimira Putina za smrt Navaljnog, što je Kremlj negirao. Navaljni je u januaru 2021. uhapšen po povratku u Moskvu iz Nemačke, gde se mesecima oporavljao od trovanja za koje je optužio Kremlj. Prema zvaničnim podacima, Navaljni je umro prirodnom smrću, ali je ruski portal Insajder u septembru objavio da dokumenti pokazuju da je otrovan. Vlasti su posle smrti Navaljnog pokušale da suzbiju izlive simpatija prema njemu i nastavile su progon neistomišljenika, uoči predsedničkih izbora u martu. Te izbore, na kojima je Putin zvanično osvojio 87,1 odsto glasova, zapadne zemlje su opisale kao neslobodne i nepoštene, ukazujući na represiju i na zabranu učešća istinskim opozicionarima. Niko od preostala tri kandidata nije se protivio ni invaziji na Ukrajinu ni represiji u zemlji kojom je opozicija faktički iskorenjena. Putin, koji Rusijom vlada od 2000. godine, izborima je obezbedio novi šestogodišnji mandat.
ATENTAT NA ROBERTA FICA - Slovački premijer Robert Fico preživeo je atentat 15. maja, iako je pogođen sa četiri metka iz pištolja i to iz neposredne blizine. Fico je teško ranjen u abdomen, kada je, posle sednice vlade u gradiću Handlova, prišao grupi simpatizera da ih pozdravi. Fico, lider leve proruske populističke partije Smer, vratio se na čelo vlade u oktobru 2023, posle kampanje bazirane na evroskeptičnoj platformi, tokom koje se zalagao za obustavu vojne pomoći Ukrajini i za prijateljske odnose sa Rusijom. Na njega je pucao 71-godišnji Juraj Cintula, "vuk samotnjak" i slabo poznati pesnik koji je odmah uhapšen. Nekadašnji pacifista ali i simpatizer ekstremističke paravojne proruske organizacije Slovački branitelji i pristalica Noćnih vukova, grupe ruskih bajkera nacionalista, rekao je da je na Fica pucao prvenstveno zbog protivljenja slanju vojne pomoći Ukrajini. Fico, koji je nekoliko dana bio u kritičnom stanju, za napad je okrivio opoziciju i medije, navodeći da je "njihov govor mržnje jednom morao da završi atentatom", sa čim se slaže manje od trećine Slovaka. Oko 32,8 odsto Slovaka navodi da je kriv sam premijer, zbog gnevne autoritarne retorike i politike pune mržnje, dok 13 odsto veruje da atentata nije ni bilo, već da je sve inscenirano kako bi Fico mogao lakše da se obračuna sa opozicijom i da ubrza promene u Slovačkoj po uzoru na mađarskog premijera Viktora Orbana.
play_arrow
