Represija i pravne prepreke otežavaju borbu ekoloških aktivista u Srbiji

Ekološki aktivizam u Srbiji suočava se sa dvostrukim problemom, s jedne strane su interesi korporacija i političke odluke, a s druge nedelovanje i represija institucija.

Birokratija, tužbe, fizički napadi, pretnje i negativne medijske kampanje neki su od izazova s kojima se suočavaju ekološki aktivisti, a u borbi za prirodu i zaštitu životne sredine država je, prema njihovim iskustvima, postala "direktni suparnik".

Ključna prepreka nisu samo ekološki zakoni, već i korišćenje pravnih poluga i drugih oblika pritiska u borbi protiv ekoloških aktivista, pri čemu ne postoji mehanizam njihove zaštite, kao ni statistika.

Direktna represija i pravno zastrašivanje

"Za nekih 13 meseci ja sam 27 puta bila u sudu", kaže ekološka aktivistkinja Dragana Arsić iz Pokreta Odbranimo šume Fruške Gore.

Aktivisti su "zatrpani" prekršajnim i krivičnim prijavama ili privatnim tužbama. Cilj ovih tužbi nije uvek osuđujuća presuda, već da aktivisti troše energiju na odbranu umesto na aktivizam.

"Mi smo smanjili obim naših aktivnosti, jer prosto bilo je iscrpljujuće i to je negativni deo. Ono što je pozitivno jeste da smo dobili široku podršku aktivista i kada su videli da mi pobeđujemo tužbe, ljudi su se ohrabrili i to im je bio vetar u leđa", navodi ona i dodaje da je protiv nje pokrenuto pet tužbi, tri su za povredu ugleda i časti, jedna je za narušavanje prava državine i tužba za materijalnu štetu.

Naime, aktivisti su presekli katanac i lanac ograde u šumi, nakon što je i sama inspekcija konstatovala da je ograda postavljena nezakonito, a država nije naložila da se ograda ukloni.

"Srdnać se zapleo u ogradi i uginuo je. Ograda ne sme da stoji u šumi, u prirodi gde se kreće divljač i druge životinje i to je konstatovala i inspekcija i umesto da nalože da se skloni ta ograda, oni to ne urade. Onda građani uzmu stvar u svoje ruke i simbolično presečemo tu ogradu, u nameri da opet ukažemo institucijama da treba da rade svoj posao. Međutim, eto dobijemo tužbe", objašnjava Dragana Arsić.

SLAPP tužbe postale su sve češći alat za zastrašivanje. SLAPP tužbe, odnosno strateške tužbe protiv učešća javnosti, prema definiciji Saveta Evrope, pravne su radnje kojima se preti, koje se pokreću ili vode kao sredstva uznemiravanja ili zastrašivanja njihove mete, a koje nastoje da spreče, zabrane, ograniče ili kazne slobodno izražavanje o pitanjima od javnog interesa i ostvarivanje prava povezanih sa učešćem javnosti.

Pravna savetnica u Regionalnom centru za ekološko pravo (RCEL) Danica Janković navodi da je u praksi čest slučaj SLAPP tužbi koje se podnose protiv aktivista.

"Dešavalo se da ekološki aktivisti budu pretrpani ili prekršajnim prijavama ili krivičnim prijavama ili privatnim tužbama raznih kompanija protiv kojih su se oni uključili", navodi Janković.

Advokat Luka S. Đorđević takođe smatra da su neosnovani parnični postupci koji traju godinama deo problema.

"Nakon dugotrajnog procesa tužilac reši da povuče tužbu, plati troškove, ali je ispunio cilj - nekoga je maltretirao recimo godinu i po dana", kaže Đorđević i navodi mnoge primere građana koji su godinama vodili iscrpljujuće sporove.

Ima primera, kaže Đorđević, kada firme pokrenu postupke bez ikakvog osnova, samo da bi aktiviste izložili poruzi u njihovoj lokalnoj sredini, a i "kako bi se stvorila slika - ako se buniš, ovako ćeš da prođeš".

"Tuže te i prekršajno i krivično i parnično, sve što može, da bi onda građani zapravo najviše novca i najveću energiju trošili na odbranu", zaključuje advokat Đorđević i dodaje da iako su ovi postupci neprijatni i ima ih dosta, oni ipak mogu da posluže kao odličan izvor finansija ekološkim aktivistima koji su dovoljno istrajni da učestvuju u postupku i da se na kraju odbrane.

Fizičke pretnje, hapšenja i negativne medijske kampanje

Pored tužbi, ekološki aktivisti izloženi su zastrašivanju, uključujući fizičko nasilje, pretnje i hapšenja.

"Represija nad ekološkim aktivistima zaista je bila probni balon za sve što predstoji, odnosno što nas je sada snašlo", navodi Iva Marković, programska direktorka organizacije za političku ekologiju Polekol i dodaje da sve ovo čemu sada svedočimo, ekološki aktivisti su već prošli, a to je često bilo ispod radara javnosti.

Aktivista Ivan Milosavljević Buki iz Rendžera istočne Srbije bio je izložen otvorenim pretnjama fizičkim nasiljem zbog delovanja u Žagubici.

"Predsednik opštine se našao uvređenim jer ga spominjemo u svojim objavama na društvenim mrežama. Poslao je svoje ljude da me pokupe iz jednog lokala. Oni su me odveli u njegov kazino i on je tamo došao i pretio mi", ispričao je Milosavljević.

On je dodao da je krivična prijava za ugrožavanje bezbednosti koju je tada podneo odbačena, jer je priložio audio snimak napravljen na svom telefonu, koji je kao dokaz odbijen jer je protivzakonito pribavljen, odnosno bez obaveštenja prisutnima da ih snima.

Milosavljević navodi da čak i da su prihvatili njegov dokaz, obrazloženje je da pretnje nisu dovoljno ozbiljne za krivično delo ugrožavanja bezbednosti. "Tu je snimljeno kako mi preti da će da me seče, da će da me zvekne, da će da napravi zlo i tako dalje", navodi Milosavljević.

Još jedan slučaj fizičkog napada na svog kolegu ekološki aktivistu Petra Živanovića opisala je Dragana Arsić iz Pokreta Odbranimo šume Fruške gore.

"On u jednoj situaciji zatekao izvlačenje trupaca iz šume. Bilo ih je četvorica, trojica zaposlenih u toj firmi i jedan zaposleni iz Nacionalnog parka. Oni su njega oborili na zemlju oduzeli mu i razbili telefon. Tukli su ga nogama, rukama. On je imao lakše povrede. Zaposleni u Nacionalnom parku, kao čuvar prirode nije sprečio taj napad", objašnjava ona.

Pored fizičkih napada, aktivisti su zbog svog delovanja bili i hapšeni. Pre više od godinu dana, članovi Eko Straže bili su uhapšeni, podseća Bojan Simišić, osnivač ove ogranizacije.

"Mi smo imali ideju da se ekološki protesti više ne prave kao jedan veliki protest od 50.000 ljudi, već da raste po celoj Srbiji i da se blokiraju raskrsnice, kako bi se borba razvukla na više frontova. Posle te objave, bukvalno sutradan, pet naših članova je privedeno i na teret im se stavlja to čuveno delo rušenje ustavnog poretka", objašnjava Simišić i ocenjuje da pozadina svega nije da nekog osude na 15 godina, jer smatra da je to nemoguće i da nijedan sud neće tako presuditi, već da država koristi zakonsko pravo da aktiviste drži u pritvoru 30 ili 60 dana.

Daniela Stojković Jovanović, koja se 30 godina bori za Dunav, prevashodno kroz časopis "Sveti Dunav", a zatim i kroz NVO Svet i Dunav, bila je uključena u različite projekte koji su se ticali Dunava i sarađivala sa institucijama. Ali kada se upustila u borbu, našla se na crnoj listi i od tada svedoči o konstantnim pritiscima i finansijskom iscrpljivanju kroz prekršajne prijave i blokadu njene organizacije.

"NVO Svet i Dunav postoji  32 godine i prvi put nam se sada dešava dvogodišnja blokada. Uzrok su neprestane finansijske kazne i neosnovane naplate preko izvršilaca. Dokle god plaćamo oni ‘proizvode’ nove kazne", objašnjava.

Pored ovoga, ona ima i prekršajne prijave za drsko i bezobzirno ponašanje. Kada je počelo rušenje autohtone šume na Šordošu bila je uhapšena.

"U danu koji je prethodio hapšenju podnela sam krivičnu prijavu kod inspektora, a odmah zatim i kod tužioca potvrdila istu koji je zatim naložio izlazak nadležne inspekcije iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode... Sledeći dan, kada je počela nezakonita seča autohtone šume na Šodrošu, uhapšena sam i sprovedena kod istog inspektora kod koga sam bila prethodnog dana, jer sam se otvoreno i fizički pobunila protiv nasilne i nezakonite devastacije šume koju smo mesecima pre toga uspešno branili. Usudila sam se da srušim ogradu koju su postavljali da bi nesmetano mogli da seku šume", objašnjava i dodaje da je na Šodrošu dva meseca bilo opsadno stanje.

Međutim, pritisci na borce za životnu sredinu nisu uvek na samom terenu, mnogi navode da je protiv njih sprovođena i "medijska kampanja blaćenja".

Režimski mediji i portali aktiviste su nazivali "ekološkim talibanima", "teroristima" i "ustašama" i, prema rečima aktivista,  širili i laži o njihovom privatnom životu i finansiranju.

Ekološki zakoni u korist prirode ili investitora?

"Promena zakona ide samo u korist interesa investitora. Pitanje je da li bi oni koji su pisali zakone o zaštiti životne sredine sada znali da kažu šta je priroda", kaže advokat Luka S. Đorđević i dodaje da ekološki zakoni nisu samo Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o zaštiti prirode, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, nego i Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o rudarstvu, jer imaju odredbe koji upućuju na primenu ekoloških propisa.

Đorđević tvrdi da se neusklađenosti u ovoj materiji vide kada se uporedi sadržina ovih zakona. Kao primer navodi Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu koji kaže da se u postupku kada se inicira postupak procene uticaja uz zahtev podnose lokacijski uslovi. Sa druge strane, Zakon o planiranju i izgradnji kaže da se uz zahtev za izdavanje lokacijskih uslova podnosi odluka nadležnog organa o tome da li je potrebno ili nije potrebno sprovesti procenu.

Đorđević navodi da je Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, pre godinu i po dana ušao po hitnom postupku u skupštinsku proceduru, koji je nakon odbora povučen iz procedure. Međutim, godinu dana kasnije, gotovo neizmenjen, vraća se u proceduru i usvaja se kao novi Zakon.

"Taj novi Zakon o proceni uticaja koji je danas na snazi praktično briše zainteresovanu javnost iz postupka. Zainteresovana javnost se u novom zakonu spominje na samo dva, tri ili četiri mesta", objašnjava Đorđević i poredi sa direktivom Evropske unije o proceni uticaja u kojoj se zainteresovana javnost pominje oko 20 puta.

Da postoji problem sa primenom zakona, da neki zakoni i međusobno nisu usklađeni, saglasna je i Iva Marković iz Polekola.

"Kada su ekološki zakoni u pitanju, ni ona floskula ‘Zakoni su nam dobri, ali se ne primenjuju’ nije baš tačna. Dosta oblasti nije uređeno, ima dosta rupa koje kompanije iskorišćavaju. Nekad kompanije, nekad i sama država", navodi Marković i dodaje da nedostaju i demokratske procedure koje su nužne da bi ti zakoni bili zapravo primenljivi, da bi bili dobri i da bi bili u interesu javnosti.

Izmene Krivičnog zakonika korak dublje u represiji

"Izmene koje su predložene su korak dalje i dublje u represiju koja sigurno ne pomaže ekološkom aktivizmu", ocenjuje Iva Marković i dodaje da građani sigurno neće odustati zbog represije, ali da će biti u većoj nevolji.

Da su aktuelne izmene Krivičnog zakonika ključne za temu ekološkog aktivizma saglasna je i Danica Janković iz RCEL-a.

Ona navodi da i nacrt koji prošle godine nije usvojen uvodio neka krivična dela, koja ne idu na korist ekološkim aktivistima.

"Inkriminisano je bilo kakvo objavljivanje sadržaja koji može da se protumači kao davanje informacija o izvršavanju krivičnog dela, odnosno pozivanja na protest. To je u stvari i bilo namenjeno upravo objavljivanju svih informacija koje su vezane za proteste na društvene mreže", objašnjava Janković i dodaje da je pored nje problematična i odredba koja se tiče  blokade saobraćajnica.

Sa njom je saglasan i aktivista Bojan Simišić iz Eko Straže, koji kaže da bi svako pozivanje na protest značio sukob sa zakonom, a poseban problem je blokada saobraćajnice kao njihov jedini taktički adut.

"Zatvoriti saobraćajnicu i da je to krivično delo, a to je jedina taktička prednost koju imamo u odnosu na ovaj režim da nekim gandijevskim ili poluradikalnim metodama zatvorimo raskrsnicu", kaže Simišić.

Postavlja se pitanje mogu li ekološki aktivisti da računaju na pomoć državnih institucija.

Saradnja sa institucijama i zaštita aktivista

"Mi smo sada prešli tačku u kojoj ima smisla moliti institucije za mrvice", navodi Iva Marković koja smisao saradnje opisuje situacijom da kada je raspisan poziv za radnu grupu za novi Zakon o zaštiti prirode, gde bi svi ljudi u ekološkom aktivizmu pohrlili da budu, pokazalo se istorijsko jedinstvo pokreta da se niko od ekoloških organizacija nije ni prijavio za to.

Ona tvrdi da se nigde nije desilo da se odjednom nešto blokira a da prethodno niko nije poslao primedbu, pitao lokalnu samoupravu ili ministarstva, jer se uvek paralelno vodi institucionalna borba. "Međutim, do građanske neposlušnosti dolazi kada vidimo da nema nikakvog odgovora. Najbolji primer za to je Rakita", kazala je Marković.

"Zavod za zaštitu prirode je dao rešenje po kome investitor mora da ukloni cevi iz korita reke i da vrati reku u prethodno stanje. Znači, postoji crno na belo. Investitor to ne da nije uradio, nego ta hidroelektrana i dalje postoji. Ljudi koji su išli tamo da kopaju cevi iz reke su imali taj papir. Negde je neko svojim kredibilitetom u institucijama odgovorio i naznačio evo ovo treba da se uradi. Međutim ostale institucije koje bi trebalo da se postaraju da se to desi su potpuno ostale neme i građani su onda simbolički pokušali da preuzmu stvari u svoje ruke", opisuje Marković i navodi da bi se stvari rešavale kada bismo imali funkcionalnu državu.

Međutim, država ne funkcioniše ni kada je u pitanju zaštita ekoloških aktivista.

"Nemamo izgrađene mehanizme zaštite. Vas tuži  kompanija ili vam neko preti zbog vašeg aktivizma, a vi imate isti tretman kao bilo koje drugo fizičko lice. Tako da mi ne nemamo nikakvu zaštitu. Jedina naša zaštita je javnost. Druga naša zaštita je međusobna solidarnost, jer se svi poznajemo i puno stvari smo prošli zajedno. I treća stvar jeste vrlo često i obraćanje međunarodnim institucijama", navodi Marković.

Ona objašnjava da ekološki aktivisti nemaju dovoljno kapaciteta da se bave sami sobom, jer ne mogu ni da isprate nedeljno ko je pozvan na informativni razgovor, o kome se piše po tabloidima, koga je ko tužio.

"Ima toliko slučajeva pritisaka na ekološke aktiviste, a mi nemamo kapaciteta. Mi se prosto kao ekološki aktivisti nikad nismo bavili time. Mi smo se bavili temom. Nama je tema reka, voda vazduh, šuma, a nama nije bila tema da se mi bavimo sami sobom", zaključuje Marković.

Do pisanja ovog teksta ministarstvo zaštite životne sredine nije odgovorilo na koje načine u uključuje rad i mišljenja ekoloških aktivista, kao ni da li su ekološki aktivisti zaštićeni, niti da li se vodi evidencija o napadima na ekološke aktiviste.

Uprkos konstantnoj represiji aktivisti nastavljaju borbu. Njihova motivacija je osećaj nepravde, borba za javni interes i saznanje da "može bolje".